Valčić

Vinska priča od Vlasotinca do Gvozdenovića

Vinarija Valčić nosi porodičnu priču koja počinje početkom 20. veka, u Vlasotinačkom regionu. Tada se Uroš Valčić iz Vlasotinca bavio proizvodnjom vina i otkupom grožđa iz ovog kraja.

U porodici je vino imalo posebno mesto. Zato se u šali govorilo da se voda koristi za pranje ruku i kuvanje, a da se pije vinô. Taj južnjački izraz ostao je deo porodičnog duha, baš kao i ljubav prema vinogradu.

Uroš Valčić i stara vinska tradicija

Do Drugog svetskog rata, Uroš Valčić bio je jedan od akcionara Vlasotinačke vinarske zadruge. Ona je bila poznata po crvenim, belim i roze vinima, a predstavljala je važan deo vinske istorije ovog kraja.

Njegova priča nije ostala samo u vinogradu. Pamti se i kroz kafanski duh Beograda. Posle jedne posete prestonici, kada mu je u kafani naplaćen litar vina tri dinara, Uroš je odlučio da iznajmi sopstvenu kafanu, jer je znao da on vino kafanama prodaje po jedan dinar.

Tako je iznajmljena kafana Kamenović, kod Vukovog spomenika. U njoj su prve profesionalne korake pravili poznati beogradski ugostitelji, među kojima se pominju Aca „Devetka” i Neša Trandafilović.

Anegdota o vinu i profesorskom stolu

Kod Kamenovića su često svraćali profesori tehničkih fakulteta. Jednom prilikom, Uroš je za njihov sto doneo bokal vina za koje je smatrao da je posebno dobro.

Profesori nisu bili zadovoljni. Uroš je tada rekao da je kelner verovatno pobrkao burad, pa je otišao u podrum da „ispravi” grešku. U bokal je dodao vodu, a profesori su zatim pohvalili vino.

Na to je Uroš odgovorio da će celog života piti Savsku vodu. Ova anegdota ostala je kao deo porodičnog sećanja, ali i kao slika vremena u kojem su vino, kafana i karakter ljudi bili nerazdvojni.

Posle Drugog svetskog rata

Istorijske okolnosti posle Drugog svetskog rata promenile su tok porodične vinarije. Vinograd i oprema dede Uroša prešli su u vlasništvo nove Jugoslavije.

Ipak, vinska organizacija nije nestala. Vlasotinačka vinarska zadruga nastavila je rad pod okriljem Poljoprivrednog kombinata Beograd, poznatog kao PKB.

Iz tog perioda pamte se vina Grom i Plemenka. Grom je pravljen većim delom od Prokupca, dok je Plemenka nastajala od različitih belih sorti grožđa, uz boju i miris koje su joj davale muskatne sorte.

Nastavak tradicije kod Uba

Porodična vinska nit nastavljena je mnogo kasnije. Miroslav Valčić, redovni profesor Beogradskog univerziteta na Fakultetu veterinarske medicine, 2005. godine kupuje imanje u okolini Uba, u selu Gvozdenović.

Zajedno sa suprugom Oliverom, 2008. godine podiže zasad vinove loze na oko 3 hektara. Time se porodična tradicija nastavlja na novom mestu, ali sa istim poštovanjem prema vinu, zemlji i kvalitetu.

Za zasad su izabrane proverene i međunarodno priznate sorte: Cabernet Sauvignon i Merlot. Njihov odnos je 80:20, što predstavlja osnovu poznate bordovske kupaže.

Vino kao sklad prirode i znanja

Miroslav Valčić vino vidi kao složenu simfoniju. U njemu se prepliću mirisi, ukusi, boja, aroma i zvuk čaše pri nazdravljanju.

U toj slici, vinograd je kompozitor, a vinar dirigent. Grožđe, zemljište, znanje i vreme zajedno stvaraju vino koje ne deluje slučajno, već pažljivo vođeno.

Zato vina Valčić ne nose samo sortni karakter. Ona nose i porodično pamćenje, iskustvo, lični odnos prema vinu i želju da se tradicija nastavi kroz savremen zasad.

Porodično vino sa dva zavičaja

Vinarija Valčić povezuje dva prostora: Vlasotinac, gde počinje porodična vinska istorija, i Gvozdenović kod Uba, gde se tradicija nastavlja kroz novi vinograd.

U toj vezi nalazi se posebnost ove priče. Ona spaja južnjački duh, staru vinarsku zadrugu, kafanske anegdote, Prokupac, bela vina muskatnog karaktera i savremeni zasad Cabernet Sauvignona i Merlota.

To je vino sa poreklom, sećanjem i jasnim porodičnim potpisom. Vino koje čuva prošlost, ali nastavlja da živi kroz novu generaciju i novu zemlju.