Stara rakijska sorta zapadne Srbije

 

Crnošljiva je stara lokalna sorta evropske šljive, Prunus domestica L., koja pripada dragocenom autohtonom genofondu Srbije. Za razliku od savremenih sorti čije su roditeljske kombinacije i godine nastanka precizno poznate, Crnošljiva potiče iz tradicionalnih lokalnih populacija i generacijama se održavala u starim voćnjacima zapadne Srbije. Savremena istraživanja Instituta za voćarstvo u Čačku svrstavaju je među autohtone sorte i uključuju u programe klonske selekcije, ozdravljenja i dugoročnog očuvanja.

Crnošljiva ima sitan do veoma sitan tamnoplavi plod, čvrsto žutozeleno meso i košticu koja čvrsto prijanja uz meso. Njena tržišna vrednost kao stone šljive nije velika, ali to nikada nije ni bila njena osnovna uloga. U stručnoj literaturi stare lokalne sorte među kojima se nalazi Crnošljiva izdvajaju se prvenstveno kao materijal pogodan za preradu, naročito za proizvodnju šljivovice.

Upravo zato Crnošljivu treba posmatrati drugačije od Stenleja ili Čačanske lepotice. Ona nije nastala da bi dala veliki, atraktivan plod za tržište. Njena vrednost nalazi se u tradiciji, genetičkoj posebnosti i mogućnosti proizvodnje autentične rakije od stare sorte.

Poreklo Crnošljive

Tačno mesto i vreme nastanka Crnošljive nisu dokumentovani.

Savremena naučna istraživanja opisuju Crnošljivu kao autohtonu sortu poreklom iz heterogenih lokalnih populacija zapadne Srbije. Institut za voćarstvo u Čačku sproveo je klonsku selekciju jednog genotipa Crnošljive, označenog kao CRŠ-GP1, upravo iz takvog starog lokalnog materijala.

U velikom istraživanju autohtonih šljiva Srbije i Balkana analiziran je i genotip Crnošljive pronađen u selu Riđage kod Čačka, na približno 320 m nadmorske visine. To ne znači da su Riđage mesto u kojem je Crnošljiva prvobitno nastala. Lokalitet pokazuje gde je konkretan proučavani genotip pronađen i sačuvan.

Najpreciznije je zato reći da je Crnošljiva stara autohtona odnosno lokalna sorta zapadne Srbije, čije prvobitno poreklo i vreme nastanka nisu pouzdano utvrđeni.

Da li je Crnošljiva jedna potpuno uniformna sorta?

Verovatno ne u smislu u kojem danas posmatramo savremene klonski uniformne sorte.

Institut za voćarstvo izričito navodi da su Crnošljiva, Crvena ranka i Metlaš poticale iz heterogenih lokalnih populacija zapadne Srbije. Klonska selekcija je zato sprovedena kako bi se iz starog materijala izdvojili najbolji genotipovi.

Ovo je veoma važno za razumevanje starih sorti.

Naziv Crnošljiva mogao je generacijama da obuhvata blisko srodne lokalne tipove koji nisu morali biti potpuno jednaki po:

krupnoći ploda,

rodnosti,

vremenu sazrevanja,

sadržaju šećera,

veličini koštice,

otpornosti na bolesti,

i kvalitetu ploda.

Zato se podaci iz različitih istraživanja ne moraju savršeno poklapati.

To nije nužno greška u literaturi, već posledica velike raznovrsnosti starog genetičkog materijala.

Crnošljiva i naziv Pošarka

U pojedinim rasadničkim i popularnim izvorima za Crnošljivu se pojavljuje i naziv Pošarka.

Međutim, taj sinonim nije dovoljno dobro potvrđen u naučnoj literaturi koju koriste Institut za voćarstvo i međunarodne kolekcije. U stručnim radovima proučavani materijal uglavnom se vodi jednostavno pod nazivom Crnošljiva.

Zato Pošarku možemo navesti kao lokalni odnosno narodni naziv koji se sreće u praksi, ali ga ne treba predstavljati kao univerzalno potvrđen sinonim svakog genotipa Crnošljive.

Crnošljiva nije isto što i Cerovački piskavac ili Trnovača

Kod starih sorti postoji još jedna česta zabuna.

U pojedinim starijim i popularnim izvorima naziv Crnošljiva dovodi se u vezu sa Piskavcem ili Trnovačom. Međutim, savremena pomološka istraživanja Instituta za voćarstvo Crnošljivu, Cerovački piskavac i Trnovaču vode kao zasebne pristupe odnosno genotipove.

U istraživanju autohtonog genofonda, na primer, Crnošljiva je evidentirana u Riđagama kod Čačka, Cerovački piskavac u Trnavi, a Trnovača u Viljuši.

Zato za OURS nije dobro automatski izjednačavati ove nazive.

Kod starih narodnih sorti nomenklatura jeste komplikovana, ali kada postoje savremeno karakterisani genotipovi, preciznije je pratiti njihovu stručnu klasifikaciju.

Gde se Crnošljiva tradicionalno gajila?

Savremena klonska selekcija povezuje Crnošljivu pre svega sa heterogenim populacijama zapadne Srbije.

U starijoj stručnoj literaturi o srpskim šljivarskim područjima Crnošljiva se navodi među tradicionalnim rakijskim sortama zapadnomoravskog rejona, zajedno sa Crvenom rankom, Metlašem, Cerovačkim piskavcem, Moravkom, Trnovačom i Belošljivom.

Pojedini rasadnički izvori danas je posebno vezuju i za Pomoravlje, ali za tako precizno istorijsko ograničavanje nema dovoljno jakih naučnih podataka.

Pouzdano možemo reći da pripada tradicionalnom sortimentu centralne i zapadne Srbije i da se kao lokalni materijal održavala i šire na Balkanu.

Crnošljiva i sever Crne Gore

Zanimljivo je da je genotip pod imenom Crnošljiva proučavan i u severnoj Crnoj Gori, na lokalitetu na približno 978 m nadmorske visine.

Taj genotip je tokom četvorogodišnjeg istraživanja sazrevao prosečno oko 8. avgusta, a prosečna masa ploda iznosila je samo 12,77 g.

To dodatno pokazuje koliko je ovaj tip stare šljive bio rasprostranjen i koliko se lokalni materijal može prilagođavati različitim agroekološkim uslovima.

Stablo Crnošljive

Za Crnošljivu se u popularnim opisima često navodi bujno stablo i široka krošnja, ali savremena naučna literatura mnogo manje insistira na jednom univerzalnom obliku stabla upravo zbog varijabilnosti lokalnih populacija.

U istraživanju osam autohtonih sorti u Čačku najveću bujnost imale su Dragačevka i Crvena ranka, dok se Crnošljiva nije izdvojila kao najbujnija sorta. Autori su generalno kod proučavanih starih sorti utvrdili relativno niske prinose i indekse rodnosti u dvogodišnjem periodu ispitivanja.

Zbog toga tvrdnje da je Crnošljiva univerzalno „veoma rodna“ ili „slabo rodna“ treba koristiti oprezno.

Stara sorta može veoma različito reagovati u zavisnosti od genotipa, podloge, zemljišta, rezidbe i lokalnih klimatskih uslova.

Cvetanje

U istraživanju starog genofonda zapadne Srbije proučavana Crnošljiva počela je da cveta približno 29. marta, puno cvetanje nastupilo je oko 2. aprila, a završetak oko 11. aprila. Period cvetanja trajao je približno 13 dana.

Ovi datumi odnose se na konkretan lokalitet i period istraživanja i ne predstavljaju kalendar koji će važiti svake godine.

U severnoj Crnoj Gori, na skoro 1.000 m nadmorske visine, proučavana Crnošljiva je tokom četiri godine u proseku počinjala cvetanje oko 31. marta, puno cvetanje imala oko 4. aprila, a završavala oko 13. aprila.

Sličnost rezultata pokazuje relativno rani termin cvetanja ovog proučavanog materijala, ali stvarni datum zavisi od godine i položaja.

Oprašivanje

Kod ovog pitanja treba izbegavati previše jednostavne tvrdnje.

U praktičnoj voćarskoj literaturi Crnošljiva se pominje kao jedan od mogućih oprašivača Crvene ranke, koja ima problem sa funkcionalnom muškom sterilnošću.

Međutim, kod starih heterogenih populacija nije dobro zaključiti da je svaki genotip Crnošljive univerzalno kompatibilan sa svim lokalnim tipovima Crvene ranke.

Za novi ozbiljan zasad najbezbednije je koristiti zdravstveno ispitan sadni materijal poznatog genotipa i proverene kombinacije oprašivača.

Plod Crnošljive

Plod Crnošljive je sitan.

To potvrđuje više nezavisnih istraživanja.

Kod jednog genotipa iz zapadne Srbije prosečna masa iznosila je približno 13,8 g, dok je u kasnijem dvogodišnjem istraživanju Instituta za voćarstvo prosečna masa iznosila 15,06 g.

Genotip analiziran u severnoj Crnoj Gori imao je još sitniji plod, prosečne mase približno 12,77 g.

Zato je realno Crnošljivu opisati kao sitnoplodnu sortu, kod koje se u proučavanom materijalu masa najčešće kretala približno oko 13–15 g.

Upravo takva krupnoća dobro pokazuje koliko se tradicionalne rakijske sorte razlikuju od savremenih stonih šljiva čiji plodovi mogu imati 30, 40 ili više grama.

Boja ploda

Naziv Crnošljiva veoma dobro opisuje izgled zrelog ploda.

U stručnoj karakterizaciji pokožica je označena kao tamnoplava. U ranijem radu proučavani genotip imao je svetlozelenu osnovnu boju pokožice prekrivenu intenzivnom tamnoplavom dopunskom bojom.

Kod potpuno zrelog ploda tamna pokožica može vizuelno delovati gotovo crno, naročito ispod prirodnog voštanog sloja.

Otuda i narodni naziv Crnošljiva.

Meso ploda

Meso odnosno mezokarp Crnošljive u naučnim opisima je žutozelene boje.

U istraživanju iz Čačka opisano je kao čvrsto.

Koštica Crnošljive

Crnošljiva nije cepača.

U istraživanju Instituta za voćarstvo koštica je označena kao jako prijanjajuća uz mezokarp – Crnošljiva je svrstana među takozvane glođuše, zajedno sa Crvenom rankom i Dragačevkom.

U dvogodišnjem ispitivanju prosečna masa koštice iznosila je oko 1,24 g, dok je prosečan udeo mesa u plodu bio oko 92,47%.

U drugom istraživanju zabeležena je znatno manja koštica od oko 0,56 g, što ponovo ukazuje na razlike između genotipova i uslova ispitivanja.

Kada sazreva Crnošljiva?

U nekoliko naučnih istraživanja Crnošljiva je sazrevala tokom prve dekade avgusta.

Kod genotipa iz zapadne Srbije datum pune zrelosti bio je približno 8. avgust.

Zanimljivo je da je i genotip proučavan u severnoj Crnoj Gori, na znatno većoj nadmorskoj visini, u četvorogodišnjem proseku sazrevao približno 8. avgusta.

Ipak, termin sazrevanja ne treba svesti na jedan datum.

U Srbiji treba računati na prvu polovinu avgusta kao okvirni period, uz pomeranja zavisno od lokaliteta, genotipa i godine.

Za rakiju je uvek važnija stvarna tehnološka zrelost nego kalendar.

Šećeri u Crnošljivi

Ovde dolazimo do posebno zanimljivog podatka.

U trogodišnjem ispitivanju genotipa Crnošljive iz Riđaga kod Čačka prosečan sadržaj rastvorljivih suvih materija bio je približno 11,1 °Brix, dok je titraciona kiselost iznosila oko 1,6%. Odnos rastvorljivih materija i kiselina bio je približno 6,9.

To je znatno manje rastvorljivih materija nego kod potpuno zrele Požegače, koja je u istom istraživanju dostigla približno 19,5 °Brix.

Ovaj podatak je veoma važan jer pokazuje da Crnošljivu ne treba predstavljati kao rakijsku sortu prvenstveno zbog ekstremno visokog šećera.

Njena tradicionalna vrednost za rakiju mora se tražiti i u drugim osobinama sorte.

Zašto rakijska sorta ne mora imati najviše šećera?

Veći sadržaj fermentabilnih šećera znači veći potencijalni prinos alkohola.

Ali najbolja rakija nije ona kod koje je jedini cilj dobiti najviše litara alkohola iz tone voća.

Na kvalitet destilata utiču:

aromatski sastav ploda,

zrelost,

kiselost,

mikrobiološka ispravnost,

fermentacija,

prisustvo koštice,

odvajanje frakcija tokom destilacije,

i kasnije sazrevanje.

Zato tradicionalna vrednost Crnošljive može postojati i ako njen alkoholni randman nije na nivou Požegače ili veoma zrele Čačanske rodne.

Crnošljiva kao rakijska sorta

Veza Crnošljive i rakije nije samo savremena marketinška priča.

Stručna literatura o tradicionalnim šljivarskim područjima Srbije navodi Crnošljivu među rakijskim sortama zajedno sa Crvenom rankom, Metlašem, Cerovačkim piskavcem, Moravkom i Trnovačom.

Veliko istraživanje autohtonog genofonda šljive zaključuje da se većina proučavanih starih genotipova može koristiti za preradu, naročito za proizvodnju šljivovice. Crnošljiva je bila među analiziranim sortama.

Drugi rad posvećen autohtonim sortama zapadne Srbije takođe zaključuje da se plodovi proučavanih sorti mogu preraditi prvenstveno u rakiju, uz mogućnost drugih namena kod pojedinih genotipova.

Dakle, Crnošljiva ima stvarnu istorijsku i stručnu osnovu da bude označena kao tradicionalna rakijska sorta.

Da li Crnošljiva daje vrhunsku rakiju?

Ovde treba biti precizan.

Za Crnošljivu nema toliko kontrolisanih naučnih istraživanja gotovog monosortnog destilata koliko postoji za Požegaču, Čačansku rodnu, Čačansku lepoticu ili Stenlej.

Zbog toga nije opravdano tvrditi da Crnošljiva univerzalno daje „najbolju“, „najmirisniju“ ili „najkvalitetniju“ šljivovicu.

Ono što možemo pouzdano reći jeste da je istorijski svrstana među rakijske sorte i da stručna istraživanja njene grupe autohtonih genotipova posebno naglašavaju pogodnost za preradu u šljivovicu.

Postoje i savremeni primeri rakija u kojima se Crnošljiva koristi kao jedna od komponenti kupaže starih srpskih sorti, što pokazuje da nije samo muzejski genetički materijal već i danas ima praktičnu destilersku upotrebu.

Monosortna Crnošljiva

Crnošljiva je posebno zanimljiva kao potencijalna monosortna rakija.

U kupaži sa Požegačom, Crvenom rankom ili Moravkom teško je utvrditi šta konkretno donosi Crnošljiva.

Monosortna proizvodnja omogućila bi da se mnogo preciznije utvrde:

aromatski profil,

tekstura destilata,

karakter voćnosti,

uticaj koštice,

potencijal za odležavanje,

i stvarni senzorni kvalitet sorte.

Sa stanovišta savremene premium rakije, upravo ovakve stare i retke sorte imaju posebnu vrednost jer mogu dati destilat sa identitetom koji nije moguće postići korišćenjem samo nekoliko dominantnih komercijalnih sorti.

Berba Crnošljive za rakiju

Plod namenjen rakiji treba ostaviti do pune tehnološke zrelosti.

Kod Crnošljive je to posebno važno zato što proučavani genotipovi nemaju ekstremno visok sadržaj rastvorljivih suvih materija.

Prerana berba dodatno bi smanjila količinu fermentabilnih šećera i ostavila izraženiju kiselost. Zato plod za rakiju treba da bude potpuno sazreo, ali zdrav.

Potpuna zrelost ne podrazumeva trulež, plesnivost ili nekontrolisanu fermentaciju na zemlji.

Da li čekati prirodno opadanje?

Kod starih rakijskih sorti tradicionalno se često čekalo prirodno opadanje zrelih plodova.

Takav pristup može imati smisla ako se plod sakupi brzo. Problem nastaje kada šljiva danima ostaje na zemlji, naročito tokom toplog avgusta.

Tada se povećava rizik od oksidacije, sirćetnog vrenja, razvoja plesni i gubitka čistih voćnih aroma.

Za kvalitetnu rakiju mnogo je važnije da plod bude potpuno zreo i zdravstveno ispravan nego da bude prezreo i mikrobiološki promenjen.

Crnošljiva i koštica u fermentaciji

Kod Crnošljive postoji poseban tehnološki izazov zato što koštica jako prijanja uz meso.

To otežava potpuno odvajanje koštica pre fermentacije u poređenju sa sortama poput Čačanske rodne ili Požegače.

Ipak, koštice tokom muljanja ne treba lomiti.

Mali kontrolisani udeo neoštećenih koštica može biti deo tradicionalnog stila šljivovice, ali veliki broj razbijenih koštica može dati previše izražene gorkobademaste i koštičave tonove i povećati tehnološke probleme.

Kod Crnošljive bi upravo poređenje destilata sa košticom i bez nje bilo veoma zanimljivo za buduća senzorna istraživanja.

Fermentacija

Kod stare sorte poput Crnošljive smisao premium proizvodnje nije u tome da se samo „pusti da komina sama prevri“.

Ako želimo da utvrdimo pravi karakter sorte, potrebno je eliminisati što više tehnoloških grešaka.

To podrazumeva:

zdravu i potpuno zrelu sirovinu,

brzu preradu,

ravnomerno muljanje,

izbegavanje lomljenja koštica,

kontrolu temperature,

zdrav tok alkoholne fermentacije,

i pravovremenu destilaciju.

Tek tada ono što ostane u čaši možemo ozbiljnije pripisati sorti, a ne kvarenju komine.

Destilacija Crnošljive

Kod Crnošljive bi kvalitet trebalo staviti ispred maksimalnog randmana.

Ako konkretan genotip ima umeren sadržaj šećera, pokušaj da se iz komine dobije što više destilata preširokim uzimanjem srednje frakcije može samo smanjiti kvalitet.

Kod kvalitetne šljivovice najvažnije je precizno odvojiti srce destilata.

Prvenac nosi veliki deo lako isparljivih jedinjenja, dok preširoko zahvatanje patoke unosi teže komponente koje mogu umanjiti čistoću, voćnost i eleganciju rakije.

Kod stare i retke sorte nema mnogo smisla potrošiti vrednu sirovinu da bi se dobila velika količina prosečnog destilata.

Kakav aromatski profil ima rakija od Crnošljive?

Za sada nema dovoljno pouzdanih kontrolisanih naučnih podataka da bismo Crnošljivi propisali univerzalni profil tipa „šljiva, badem, čokolada, vanila“ i predstavili ga kao osobinu sorte.

Takav opis bi bio više pretpostavka nego činjenica.

Možemo očekivati da kvalitetna rakija sačuva voćni karakter zrele šljive, ali precizne arome zavise od konkretnog genotipa, zrelosti, fermentacije, koštice i destilacije.

Ako destilat odležava u hrastu, arome vanile, karamele, začina, tosta i drveta prvenstveno potiču od bureta, a ne od same Crnošljive.

Kod monosortne rakije zato je posebno zanimljivo sačuvati dovoljno primarnog karaktera ploda da se sorta ne izgubi iza drveta.

Crnošljiva kao stona šljiva

Njena osnovna vrednost nije u svežoj potrošnji.

U istraživanju 55 autohtonih genotipova konkretna Crnošljiva iz Riđaga dobila je relativno nisku senzornu ocenu za jelo. Imala je sitan plod, samo oko 11,1 °Brix i relativno visoku kiselost od oko 1,6%.

To ne znači da je plod „loš“.

Znači da nije idealan prema kriterijumima moderne stone šljive.

Za preradu kriterijumi su drugačiji.

Upravo zato ista naučna studija zaključuje da se većina ovakvih lokalnih pristupa može koristiti u preradi, naročito za šljivovicu.

Crnošljiva kao podloga

Stari genotipovi šljive nisu bili značajni samo zbog ploda.

U domaćoj voćarskoj literaturi Crnošljiva se pominje i kao materijal koji se može koristiti kao podloga za šljivu, naročito na plodnijim zemljištima.

Savremena istraživanja autohtonog genofonda takođe navode da pojedini stari pristupi imaju potencijal za korišćenje kao podloge, mada konkretna pogodnost mora biti proverena za određeni genotip.

Ovo dodatno potvrđuje da vrednost starih sorti nije ograničena samo na količinu i izgled ploda.

Bolesti i otpornost

Na internetu se Crnošljiva često opisuje kao gotovo univerzalno otporna na bolesti, mraz i sušu.

Za tako široku tvrdnju nema dovoljno naučnih dokaza.

Institut za voćarstvo je prilikom klonske selekcije Crnošljive birao genotipove na osnovu kvaliteta i veličine ploda, tolerantnosti prema stresnim uslovima i stepena poljske otpornosti prema šarki, crvenoj pegavosti lista, rđi i moniliji.

To znači da unutar stare populacije postoje genotipovi sa poželjnim osobinama.

Ne znači da je svaka Crnošljiva automatski otporna na sve važne bolesti.

Crnošljiva i šarka šljive

Institut za voćarstvo uspeo je da izdvoji virus-free odnosno bezvirusni klon Crnošljive i da ga uključi u program in vitro razmnožavanja i dugotrajnog očuvanja.

Ovo je veoma važna informacija.

Kod starih sorti zdravstveni status sadnog materijala često predstavlja veliki problem jer se decenijama razmnožavaju izdancima iz starih voćnjaka. Samo činjenica da staro stablo izgleda zdravo nije dovoljna garancija da ne nosi virus.

Zato je za obnovu Crnošljive mnogo vredniji provereni i laboratorijski testirani sadni materijal nego slučajno uzet izdanak nepoznatog zdravstvenog statusa.

Crnošljiva se danas čuva u tečnom azotu

Crnošljiva je uključena i u savremeni program krioprezervacije autohtonih srpskih šljiva.

Istraživanje Instituta za voćarstvo pokazalo je uspešnu regeneraciju biljnog materijala Crnošljive nakon kriogenog čuvanja. Kod jednog primenjenog postupka zabeležena je regeneracija od približno 42,9%.

Ovo je važnije nego što na prvi pogled izgleda. Nekada se Crnošljiva čuvala tako što bi domaćin sačuvao staro stablo ili presadio izdanak.

Danas se deo tog genetičkog nasleđa čuva i biotehnološkim metodama, kako bi sorta mogla da preživi čak i ako nestane iz tradicionalnih voćnjaka.

Crnošljiva i Crvena ranka

Crvena ranka ima mnogo snažnije dokumentovan ugled kao vrhunska rakijska sorta.

Obe su stare domaće šljive, obe daju sitne plodove i obe se danas čuvaju kao deo autohtonog genofonda Srbije.

U dvogodišnjem ispitivanju u Čačku Crvena ranka imala je prosečan plod od 19,21 g, dok je Crnošljiva imala samo 15,06 g. Kod obe sorte koštica je jako prijanjala uz meso.

Crvena ranka je mnogo bolje istražena sa stanovišta kvaliteta gotovog destilata. Crnošljivu zato ne treba proglašavati boljom ili lošijom bez direktnog kontrolisanog poređenja.

Mnogo je zanimljivije posmatrati ih kao dve različite stare rakijske sorte koje mogu dati različit doprinos šljivovici.

Crnošljiva i Požegača

Požegača ima veliku prednost u količini šećera.

U istom istraživanju u kojem je proučavana Crnošljiva sa oko 11,1 °Brix, Požegača je dostigla približno 19,5 °Brix.

Požegača ima i mnogo jače dokumentovan senzorni potencijal za vrhunsku šljivovicu.

Crnošljiva, sa druge strane, predstavlja ređi lokalni materijal i deo starog rakijskog sortimenta.

Zato njena najveća vrednost u savremenoj destileriji možda nije konkurencija Požegači u randmanu, već stvaranje rakije drugačijeg identiteta.

Crnošljiva i Stenlej

Stenlej i Crnošljiva predstavljaju gotovo dve suprotne strane srpskog šljivarstva.

Stenlej je međunarodna komercijalna sorta, krupnija, široko zastupljena i pogodna za intenzivniju proizvodnju. Crnošljiva je sitnoplodna, lokalna, genetički heterogenija i danas relativno retka.

Stenlej može dati znatno više tržišno upotrebljivog voća i visok sadržaj šećera u punoj zrelosti. Crnošljiva može ponuditi nešto što Stenlej nema – pripadnost starom lokalnom genofondu i mogućnost stvaranja vrlo autentične priče o poreklu rakije.

Kod premium destilata oba pristupa imaju smisla, ali nisu ista.

Zašto je Crnošljiva danas ponovo važna?

Tokom perioda modernizacije voćarstva mnoge stare sorte gubile su prostor zato što nisu mogle da konkurišu novim sortama po prinosu, krupnoći i pogodnosti za tržište svežeg voća.

Danas se kriterijumi ponovo menjaju.

Kod premium rakije sve više se postavlja pitanje:

od koje sorte voća je destilat napravljen?

Tu Crnošljiva ponovo dobija smisao.

Njene prednosti nisu:

najkrupniji plod,

najveći prinos,

niti najveći Brix.

Njene prednosti su:

staro poreklo,

lokalni karakter,

retkost,

tradicionalna rakijska namena,

genetička različitost,

i mogućnost proizvodnje destilata koji ima vrlo jasnu priču o sirovini.

Značaj Crnošljive za srpsku rakiju

Crnošljiva pripada sortama koje podsećaju da srpska šljivovica nije nastala od samo jedne šljive.

Pre nego što su Stenlej i savremene čačanske sorte postali dominantni, u različitim krajevima Srbije postojale su brojne lokalne rakijske šljive – Crvena ranka, Metlaš, Moravka, Belošljiva, Trnovača, Cerovački piskavac, Crnošljiva i druge. Stručna literatura upravo ovu grupu navodi kao tradicionalni rakijski sortiment.

Neke od tih sorti davale su više šećera.

Neke su bile rodnije.

Neke su bile aromatičnije.

Ali zajedno su činile genetičku i senzornu osnovu tradicionalne srpske šljivovice.

Crnošljiva je deo tog nasleđa.

Upravo zato njeno očuvanje ima smisla čak i ako nikada ponovo ne postane masovna komercijalna sorta.

Najvažnije karakteristike Crnošljive

Vrsta: evropska šljiva, Prunus domestica L.

Status: stara autohtona odnosno lokalna sorta Srbije.

Poreklo: heterogene lokalne populacije zapadne Srbije; tačno mesto i vreme nastanka nisu dokumentovani.

Proučavani lokalitet: Riđage kod Čačka, između ostalih.

Lokalni naziv: Pošarka se javlja u pojedinim popularnim i rasadničkim izvorima, ali nije dovoljno potvrđen kao univerzalni sinonim.

Plod: sitan.

Masa ploda: približno 13–15 g kod više proučavanih genotipova; u dvogodišnjem ogledu u Čačku 15,06 g.

Pokožica: tamnoplava, u punoj zrelosti može delovati gotovo crno.

Meso: žutozeleno i čvrsto.

Koštica: jako prijanja uz meso – glođuša.

Masa koštice: oko 1,24 g u jednom dvogodišnjem istraživanju.

Randman mesa: oko 92,47% u istom istraživanju.

Sazrevanje: uglavnom prva polovina avgusta; u više istraživanja približno oko 8. avgusta.

Rastvorljive suve materije: oko 11,1 °Brix kod jednog proučavanog genotipa iz Riđaga.

Titraciona kiselost: oko 1,6% u istom istraživanju.

Primarna tradicionalna namena: prerada, naročito proizvodnja rakije.

Potencijal za rakiju: istorijski i tehnološki značajan, ali manje direktno senzorno istražen od Požegače, Čačanske rodne ili Crvene ranke.

Zdravstveni status: postoje selekcionisani bezvirusni genotipovi koji se čuvaju u Institutu za voćarstvo.

Poseban značaj: deo autohtonog genetičkog i kulturnog nasleđa srpskog šljivarstva.

Česta pitanja o Crnošljivi

Da li je Crnošljiva autohtona srpska sorta?

Da. Savremeni stručni radovi Instituta za voćarstvo svrstavaju Crnošljivu među autohtone sorte Srbije i navode da potiče iz heterogenih lokalnih populacija zapadne Srbije.

Odakle tačno potiče Crnošljiva?

Tačno mesto nastanka nije poznato. Jedan naučno proučavan genotip pronađen je u Riđagama kod Čačka, ali to je mesto prikupljanja konkretnog pristupa, a ne dokaz da je sorta upravo tamo prvobitno nastala.

Da li se Crnošljiva zove i Pošarka?

Naziv Pošarka pojavljuje se u pojedinim rasadničkim izvorima, ali nije dovoljno potvrđen u naučnoj literaturi da bi se bez ograde koristio kao univerzalni sinonim Crnošljive.

Da li su Crnošljiva i Cerovački piskavac isto?

Ne treba ih izjednačavati. Savremena istraživanja Instituta za voćarstvo vode Crnošljivu i Cerovački piskavac kao zasebne genotipove.

Koliko je krupan plod Crnošljive?

Sitna je sorta. U različitim istraživanjima prosečna masa proučavanih genotipova iznosila je približno 12,8–15,1 g.

Kada sazreva Crnošljiva?

Najčešće tokom prve polovine avgusta. U istraživanjima zapadne Srbije i severne Crne Gore zabeležen je termin pune zrelosti približno oko 8. avgusta.

Da li se koštica odvaja od mesa?

Ne lako. U istraživanju Instituta za voćarstvo Crnošljiva je svrstana među glođuše, odnosno sorte kod kojih koštica jako prijanja uz mezokarp.

Koliko šećera ima Crnošljiva?

Kod jednog proučavanog genotipa iz Riđaga izmereno je prosečno oko 11,1 °Brix rastvorljivih suvih materija. To nije univerzalna vrednost za sve Crnošljive, jer stari lokalni materijal pokazuje genetičku i fenotipsku raznovrsnost.

Da li je Crnošljiva dobra za rakiju?

Da. Stručna literatura je svrstava među tradicionalne rakijske sorte, a istraživanja autohtonog genofonda navode da su ovakvi genotipovi naročito pogodni za preradu u šljivovicu.

Da li Crnošljiva daje bolju rakiju od Požegače?

Za takvu tvrdnju nema dovoljno naučnih dokaza. Požegača ima daleko više direktnih istraživanja gotovog destilata i dokazano veoma visok senzorni potencijal. Crnošljiva je mnogo slabije istražena kao monosortna rakija.

Da li je Crnošljiva otporna na bolesti?

Ne treba je opisivati kao univerzalno otpornu. Institut za voćarstvo je unutar stare populacije birao genotipove prema stepenu tolerantnosti na stres i poljskoj otpornosti prema više bolesti, što pokazuje da među genotipovima postoje razlike.

Da li postoji zdrav sadni materijal Crnošljive?

Da. Institut za voćarstvo izdvojio je bezvirusni genotip Crnošljive i uključio ga u programe in vitro razmnožavanja i krioprezervacije.

Može li se proizvoditi monosortna rakija od Crnošljive?

Može, i upravo bi takva proizvodnja bila posebno zanimljiva. Monosortna rakija omogućava da se stvarni karakter Crnošljive oceni bez uticaja Požegače, Crvene ranke, Moravke ili drugih sorti.