Istorijska sorta šljive i jedan od temelja srpske šljivovice

 

Požegača je stara sorta evropske šljive, Prunus domestica L., koja ima posebno mesto u istoriji srpskog voćarstva i proizvodnje rakije. Sitniji tamnoplavi plod, visok sadržaj šećera, povoljan odnos šećera i kiselina i karakterističan kvalitet destilata učinili su je jednom od najcenjenijih tradicionalnih sorti za šljivovicu.

Decenijama je Požegača bila jedna od vodećih sorti u Srbiji, a njen značaj bio je toliko veliki da je naglo propadanje zasada usled šarke šljive predstavljalo jedan od glavnih razloga za pokretanje modernog programa oplemenjivanja šljive u Institutu za voćarstvo u Čačku. Cilj je bio pronaći novu sortu koja bi po kvalitetu mogla da se približi Požegači, ali da istovremeno bude tolerantnija prema Plum pox virusu.

Za rakiju je Požegača posebno važna jer njena reputacija nije zasnovana samo na tradiciji. Direktna naučna poređenja monosortnih šljivovica potvrđuju da pravilno sazrela i prerađena Požegača može dati destilat veoma visokog senzornog kvaliteta.

Poreklo Požegače

Tačno mesto i vreme nastanka Požegače nisu pouzdano dokumentovani.

Zbog njenog imena često se pojednostavljeno tvrdi da je nastala u okolini Požege u Srbiji, ali za takvu tvrdnju nema dovoljno čvrstih istorijskih i genetičkih dokaza.

Požegača pripada veoma starom srednjoevropskom i balkanskom tipu šljive koji se vekovima gaji na prostoru nekadašnje Austro-Ugarske i jugoistočne Evrope. Genetička istraživanja proučavala su vezu između Požegače, hrvatske Bistrice i nemačke Hauszwetsche, naziva koji se tradicionalno smatraju sinonimima ili veoma blisko povezanim materijalom. Bistrica se u stručnoj literaturi navodi kao sorta gajena duže od 300 godina.

Zbog toga je najpreciznije Požegaču opisati kao staru tradicionalnu sortu evropske šljive, izuzetno dugo prisutnu u Srbiji i regionu, bez sigurnog dokumentovanog mesta njenog prvobitnog nastanka.

Požegača, Bistrica i Hauszwetsche – da li su to ista šljiva?

Ovo pitanje je složenije nego što na prvi pogled izgleda.

Jedno veliko istraživanje genetičkog identiteta Bistrice, Požegače i Hauszwetsche pokazalo je da je 19 od 33 analizirana uzorka iz različitih država imalo identičan SSR genetički profil. Autori su zaključili da taj profil može predstavljati referentni genotip Bistrice.

Međutim, drugo istraživanje evropskog genofonda pokazalo je da su Požegača iz Srbije i Bistrica iz Hrvatske genetički veoma bliske, ali ne i potpuno identične u svim analiziranim markerima.

To verovatno odražava dugu istoriju sorte, lokalnu vegetativnu selekciju i postojanje različitih biotipova.

Zato nazive Požegača, Bistrica i Hauszwetsche možemo smatrati delom iste veoma bliske tradicionalne grupe šljiva, ali nije dobro tvrditi da je svaki primerak koji nosi jedan od tih naziva genetički potpuno identičan.

U Srbiji se za Požegaču tradicionalno koristi i naziv Madžarka.

Stara sorta sa različitim biotipovima

Požegača je decenijama razmnožavana vegetativno i gajena na velikom geografskom prostoru.

Zbog toga su u starim voćnjacima nastajali i izdvajani različiti lokalni biotipovi. Upravo je fenotipska varijabilnost bila jedan od razloga zbog kojih su Požegača, Bistrica i Hauszwetsche postale predmet molekularnih istraživanja.

To znači da se plodovi sa različitih lokaliteta mogu donekle razlikovati u:

veličini,

terminu sazrevanja,

sadržaju šećera,

rodnosti,

intenzitetu boje,

i drugim pomološkim osobinama.

Za proizvodnju sortne rakije zato je veoma zanimljivo navesti ne samo sortu već, kada je moguće, i poreklo voća.

Stablo Požegače

Požegača formira srednje bujno do bujno stablo, a karakter rasta zavisi od podloge, zemljišta i načina gajenja.

Tradicionalno je gajena u ekstenzivnim šljivicima, često na podlogama dženarike ili lokalnih tipova šljive.

Sorta može dobro da rađa u odgovarajućim uslovima, ali je njena proizvodnja tokom XX veka postala izuzetno problematična zbog veoma velike osetljivosti na šarku šljive.

Upravo propadanje Požegače usled PPV-a predstavljalo je jedan od ključnih razloga za stvaranje novih čačanskih sorti.

Plod Požegače

Plod Požegače je relativno sitan u poređenju sa savremenim komercijalnim sortama.

Tipičan plod je izdužen, eliptičan do jajast, sa jasno izraženim karakterom evropske šljive. Pokožica je tamnoplava do plavoljubičasta i prekrivena izraženim pepeljkom. Meso je žuto do žutozeleno, čvrsto, sočno, slatko i aromatično.

U tradicionalnim opisima masa ploda najčešće se nalazi približno u rasponu od 15 do 20 grama, mada lokalitet, rodnost i konkretan biotip mogu značajno uticati na veličinu. U istraživanjima autohtonog genofonda Požegača je svrstana među sorte veoma dobrog kvaliteta ploda.

Koštica

Požegača je tipična cepača – kod potpuno zrelih plodova koštica se dobro odvaja od mesa. Ova osobina veoma je korisna i za sušenje i za savremenu proizvodnju rakije.

Kod destilacije proizvođač može odlučiti da:

ukloni gotovo sve koštice,

ostavi kontrolisan deo neoštećenih koštica,

ili koristi tradicionalniju preradu sa većim udelom koštice.

Kod Požegače je upravo pitanje koštice veoma zanimljivo, jer naučna istraživanja pokazuju da može značajno uticati na senzorni kvalitet rakije.

Kada sazreva Požegača?

Požegača pripada kasnijim sortama šljive.

U Srbiji najčešće sazreva krajem avgusta i tokom prve polovine septembra, dok na višim i hladnijim položajima puna zrelost može nastupiti i kasnije.

Tačan datum nije presudan za rakiju. Mnogo važnije je da plod dostigne punu tehnološku zrelost, kada su šećeri maksimalno razvijeni, kiseline niže, a sortna aroma potpuno formirana.

Požegača ima izuzetno povoljan hemijski sastav

Jedna od glavnih prednosti Požegače za preradu jeste visok sadržaj rastvorljivih suvih materija.

U velikom istraživanju autohtonih sorti i genotipova Požegača je sa približno 19,5 °Brix imala najveći sadržaj rastvorljivih suvih materija među analiziranim uzorcima. Istovremeno je titraciona kiselost iznosila samo oko 0,6%, a indeks zrelosti dostigao je približno 32,5 – takođe najvišu vrednost u istraživanju.

Ovakva kombinacija mnogo šećera i relativno malo kiselina jedan je od razloga njenog tradicionalnog značaja za:

sušenje,

pekmez,

preradu,

i naročito proizvodnju šljivovice.

Požegača može imati više od 20% rastvorljivih materija

U direktnom istraživanju proizvodnje rakije od Požegače, Stenleja i Čačanske rodne potpuno zrela Požegača imala je 22% rastvorljivih suvih materija jedne godine i 21% druge godine.

To pokazuje koliko je važno sačekati punu zrelost.

Prerano ubrana Požegača ne koristi svoj najveći tehnološki potencijal.

Kod potpuno zrelog ploda visok sadržaj fermentabilnih šećera omogućava dobar randman alkohola, a istovremeno razvijena sortna aroma daje osnovu za kvalitetnu šljivovicu.

Zašto je Požegača toliko dobra za rakiju?

Kod Požegače se nekoliko važnih osobina nalazi zajedno:

visok sadržaj šećera,

relativno niska kiselost u punoj zrelosti,

aromatično meso,

dobar odnos mesa i koštice,

specifičan sortni profil,

pogodnost za fermentaciju,

i tradicionalno dokazano visok kvalitet destilata.

Upravo kombinacija tih osobina važnija je od bilo kog pojedinačnog parametra. Nije dovoljno da šljiva samo ima mnogo šećera. Za vrhunsku rakiju potreban je i aromatski kvalitet sirovine.

Kod Požegače su oba elementa veoma dobro spojena. Naučno poređenje rakija potvrđuje da njen potencijal nije samo deo narodne tradicije.

Požegača kao referentna rakijska sorta

U srpskoj stručnoj literaturi Požegača se dugo koristi kao svojevrsni standard kvaliteta šljivovice.

Kada su naučnici poredili Čačansku rodnu sa njenim roditeljima – Stenlejem i Požegačom – istraživanje je namerno izvedeno pod istim uslovima kako bi se mogao proceniti uticaj same sorte.

Rezultat je bio veoma zanimljiv.

Kod prerade plodova sa košticama najbolje senzorno ocenjena rakija bila je upravo Požegača, sa 17,88 poena. Kod prerade bez koštica najbolju ocenu dobila je Čačanska rodna sa 17,78 poena. Stenlej je imao najniže ocene u obe varijante.

To predstavlja veoma jak eksperimentalni dokaz rakijskog kvaliteta Požegače.

Požegača i koštica – zanimljiv izuzetak

Kod savremene proizvodnje voćnih rakija često se preporučuje uklanjanje koštica kako bi se dobio čistiji voćni profil. Kod Požegače rezultat nije tako jednostavan.

U direktnom istraživanju upravo je rakija od Požegače proizvedena sa košticama dobila najvišu senzornu ocenu među svim ispitivanim uzorcima.

To ne znači da treba lomiti koštice ili da što više koštice automatski daje bolju rakiju. Naprotiv. Koštice treba sačuvati neoštećene, a njihov udeo kontrolisati.

Ali rezultat pokazuje da diskretan doprinos koštice kod Požegače može biti deo tradicionalnog sortnog karaktera šljivovice.

Miris koštice i gorkog badema

Koštica šljive sadrži jedinjenja iz kojih mogu nastati benzaldehid i druga aromatska jedinjenja povezana sa mirisom gorkog badema i koštice.

U maloj i pravilno kontrolisanoj količini takve note mogu doprineti kompleksnosti tradicionalne šljivovice. Ako se veliki broj koštica polomi, aroma može postati dominantna i neprijatna, a raste i rizik od povećanog sadržaja cijanovodonične kiseline.

Kod kvalitetne Požegače cilj zato nije „što više koštice“, već balans između voćnosti i diskretne tradicionalne nijanse koštice.

Berba Požegače za rakiju

Požegaču za rakiju treba koristiti u punoj zrelosti. Kod ove sorte to je naročito važno jer tokom završnog sazrevanja može dostići izuzetno visok sadržaj rastvorljivih materija.

U eksperimentalnoj proizvodnji rakije analizirane su potpuno zrele Požegače sa 21–22% rastvorljivih materija.

Plod treba da bude:

potpuno obojen,

mekan,

sladak,

aromatičan,

zdrav,

bez plesni,

i bez truleži.

Potpuna zrelost nije isto što i mikrobiološko kvarenje.

Sakupljanje opalih plodova

Kod starih šljivika Požegača se tradicionalno često sakupljala nakon prirodnog opadanja ili otresanja potpuno zrelih plodova.

Takav način može dati odličnu sirovinu ako se plod brzo sakupi i preradi. Problem nastaje kada šljive dugo ostaju na zemlji.

Tada se povećava mogućnost:

razvoja plesni,

sirćetnog vrenja,

neželjenih bakterijskih procesa,

i gubitka sortne arome.

Za premium rakiju važno je da potpuno zrela Požegača što kraće čeka preradu.

Fermentacija

Visok sadržaj šećera Požegače predstavlja odličnu osnovu za fermentaciju.

Ali upravo zato je potrebno omogućiti da vrenje bude potpuno i kontrolisano.

U naučnim eksperimentima sa Požegačom, Stenlejem i Čačanskom rodnom fermentacija je trajala približno 9–11 dana, u zavisnosti od godine i načina prerade. Nakon završene fermentacije komina je odmah destilisana.

Odlaganje destilacije nije poželjno kada je cilj očuvanje fine voćne arome.

Posebno istraživanje Instituta za voćarstvo upravo je proučavalo šta se događa kada se prevreli kljuk Požegače, Stenleja i Čačanske rodne destiliše odmah ili tek dva meseca nakon završetka fermentacije.

Savremena premium proizvodnja zato treba da teži destilaciji ubrzo nakon završetka zdravog alkoholnog vrenja.

Tradicionalna dvostruka destilacija

U istraživanjima Požegače korišćena je klasična dvostruka destilacija u bakarnom kazanu, tehnologija koja je tradicionalno karakteristična za proizvodnju srpske šljivovice.

Prvom destilacijom dobijen je sirovi destilat, a zatim je drugom destilacijom odvojeno srce destilata. U eksperimentu je srednja frakcija izdvojena na približno 60% vol. alkohola.

Upravo precizno odvajanje prvenaca, srca i patoke presudno je za kvalitet.

Najbolja sorta može dati prosečnu rakiju ako je destilacija loše izvedena.

Kakvu rakiju daje Požegača?

Dobro proizvedena rakija od Požegače odlikuje se izraženom i čistom aromom zrele šljive, punoćom, skladom i dugim voćnim utiskom.

U tradicionalnom stilu može imati diskretnu nijansu koštice koja dodatno doprinosi složenosti.

Važno je, međutim, ne svoditi je na nekoliko marketinških aroma.

Hemijski profil rakije zavisi od godine, zrelosti, fermentacije, količine koštice i načina destilacije.

Ono što je mnogo sigurnije reći jeste da senzorna istraživanja potvrđuju veoma visok kvalitet destilata Požegače.

Požegača i odležavanje u hrastu

Požegača daje dovoljno karakteran destilat da može biti odlična i kao mlada rakija i kao osnova za dugotrajno sazrevanje.

Mlada rakija jasnije pokazuje sortu.

Tokom sazrevanja u hrastu pojavljuju se:

vanila,

začini,

drvo,

suvo voće,

karamelizovane note,

i oksidativna kompleksnost.

Te arome nisu prirodni miris same Požegače, već rezultat sazrevanja destilata u drvetu.

Kod vrhunske stare šljivovice najvažniji je balans – bure treba da razvije rakiju, a ne da potpuno sakrije sortu.

Požegača i Stenlej

Poređenje Požegače i Stenleja veoma dobro pokazuje razliku između rakijskog kvaliteta i agronomske praktičnosti.

Stenlej je krupniji, pouzdaniji u proizvodnji, samooplodan i tolerantniji prema šarki.

Požegača je sitnija i izuzetno osetljiva na PPV, ali u punoj zrelosti može imati viši sadržaj rastvorljivih materija i izraženiji potencijal za vrhunsku šljivovicu.

U direktnom senzornom poređenju Požegača je dala bolje ocenjene rakije od Stenleja.

To objašnjava jednu od velikih dilema srpskog šljivarstva:

sorta koja je jednostavnija za proizvodnju nije nužno sorta koja daje najbolji destilat.

Požegača i Čačanska rodna

Čačanska rodna je nastala ukrštanjem Stenleja i Požegače.

Požegača joj je tako direktno prenela deo genetskog nasleđa koje je Institut u Čačku želeo da sačuva u novim, produktivnijim sortama. U direktnom poređenju rakija obe sorte postigle su izuzetno dobre rezultate, ali uz različitu tehnologiju.

Požegača je bila najbolja kada su koštice ostavljene tokom prerade, dok je Čačanska rodna najbolji rezultat ostvarila bez koštica.

To pokazuje da ne postoji jedna jedina pravilna tehnologija za sve sorte šljive.

Požegača i Čačanska lepotica

Požegača je jedan od roditelja Čačanske lepotice.

Čačanska lepotica nastala je ukrštanjem Wangenheims Frühzwetsche i Požegače, sa ciljem dobijanja kvalitetne, ranije i proizvodno pogodnije sorte.

I Čačanska lepotica može dati veoma kvalitetnu rakiju, ali je njena primarna uloga stona proizvodnja.

Požegača je, nasuprot tome, istorijski mnogo dublje vezana za preradu, sušenje i šljivovicu.

Požegača kao sorta za sušenje

Požegača nije važna samo za rakiju.

U istraživanjima autohtonog genofonda svrstana je među posebno pogodne sorte za sušenje. Visok sadržaj rastvorljivih suvih materija veoma je važan kod proizvodnje suve šljive jer smanjuje količinu vode koju je potrebno ukloniti i doprinosi slatkoći konačnog proizvoda.

Ista osobina kod fermentacije znači veliki potencijal za nastanak alkohola.

Zato nije slučajno što su upravo sorte tradicionalno dobre za sušenje često veoma zanimljive i za rakiju.

Najveći problem Požegače – šarka šljive

Ako Požegača ima jednu osobinu koja je dramatično promenila njenu istoriju, onda je to izrazita osetljivost prema Plum pox virusu.

Požegača se u stručnoj literaturi navodi kao veoma osetljiva sorta. Kod zaraženih stabala mogu se javiti deformacije plodova, pad kvaliteta i prerano opadanje, a ozbiljna infekcija može gotovo potpuno uništiti tržišnu vrednost roda.

U nekim područjima Srbije procenjen je veoma visok nivo prisustva PPV-a, a velika osetljivost Požegače bila je jedan od razloga značajnog pada proizvodnje šljive.

Šarka je praktično promenila sortiment Srbije

Značaj ovog problema teško je preceniti.

Institut za voćarstvo u Čačku pokrenuo je program oplemenjivanja šljive početkom 1950-ih upravo u vreme kada je Požegača ubrzano nestajala zbog šarke.

Jedan od glavnih ciljeva bio je da se stvori sorta čiji bi kvalitet bio sličan Požegači, ali koja bi bila znatno otpornija ili tolerantnija prema virusu.

Iz tog programa nastale su sorte poput:

Čačanske lepotice,

Čačanske rodne,

Čačanske najbolje,

i Čačanske rane.

Drugim rečima, Požegača nije samo stara sorta – njeno propadanje neposredno je uticalo na pravac razvoja moderne srpske pomologije.

Može li se danas saditi Požegača?

Može, ali uz mnogo više opreza nego kod tolerantnijih sorti.

Pošto ne postoji način da se zaraženo stablo izleči od Plum pox virusa, osnovu proizvodnje moraju predstavljati zdravstveno ispitan i sertifikovan sadni materijal i pažljiv izbor lokaliteta.

Naučna literatura kao glavne preventivne mere ističe korišćenje virus-testiranog zdravog materijala, tolerantnih ili hipersenzitivnih sorti i dovoljnu udaljenost novih zasada od zaraženih stabala.

Kod Požegače je takva preventiva posebno važna upravo zbog njene visoke osetljivosti.

Požegača kao genetički resurs

Uprkos problemima sa šarkom, Požegača ostaje izuzetno važan genetički materijal.

Koristila se kao roditelj u oplemenjivanju velikog broja sorti, uključujući nekoliko čačanskih selekcija koje su kasnije postale značajne širom Evrope. Program Instituta u Čačku od samog početka pokušavao je da kombinuje njen kvalitet sa boljim proizvodnim osobinama i tolerantnošću prema bolestima.

Njena vrednost zato nije samo u starim zasadima.

Deo Požegačinog genetskog nasleđa danas živi i u modernim sortama.

Požegača i identitet srpske šljivovice

Malo je sorti voća koje su toliko snažno povezane sa jednim tradicionalnim destilatom.

Požegača je tokom dugog perioda bila jedna od sorti koje su formirale stil srpske šljivovice. Uz Crvenu ranku, upravo se Požegača u stručnoj literaturi navodi kao sorta odgovorna za ugled koji je srpska šljivovica stekla.

Njena mala veličina ploda danas možda ne deluje impresivno u prodavnici voća. Ali u kazanu kriterijumi nisu isti kao na polici supermarketa.

Visok šećer, zrelost, aroma i kvalitet destilata mogu biti mnogo važniji od krupnoće i izgleda.

Zašto je Požegača danas ponovo zanimljiva?

Savremena premium rakija sve više govori o sorti. Potrošaču više nije dovoljno samo da piše „šljivovica“.

Pitanje postaje:

Od koje šljive?

Upravo tu Požegača ima ogromnu prednost.

Njeno ime ima istoriju, genetski identitet i dokazani tehnološki smisao.

Monosortna Požegača može danas predstavljati ne masovnu, već premium rakiju – destilat zasnovan na kvalitetu i poreklu sirovine, a ne samo na količini proizvedenog alkohola.

Najvažnije karakteristike Požegače

Vrsta: evropska šljiva, Prunus domestica L.

Status: stara tradicionalna sorta Srbije, Balkana i srednje Evrope.

Poreklo: tačno istorijsko mesto nastanka nije pouzdano dokazano.

Bliski nazivi i sinonimi: Bistrica, Hauszwetsche; u Srbiji se tradicionalno koristi i naziv Madžarka.

Starost sorte: genetička i istorijska literatura Bistrica/Požegača grupu prati najmanje više od 300 godina.

Plod: sitan, izdužen do eliptičan.

Pokožica: tamnoplava do plavoljubičasta, sa pepeljkom.

Meso: žuto do žutozeleno, slatko, sočno i aromatično.

Koštica: dobro se odvaja kod zrelog ploda.

Sazrevanje: uglavnom kraj avgusta i septembar, zavisno od lokaliteta.

Rastvorljive suve materije: oko 19,5 °Brix u jednom istraživanju autohtonih sorti; kod potpuno zrelih plodova namenjenih rakiji zabeleženo i 21–22%.

Titraciona kiselost: oko 0,6% u jednom istraživanju.

Indeks zrelosti: oko 32,5 u istom istraživanju, najviši među analiziranim genotipovima.

Namena: rakija, sušenje i druga prerada, uz mogućnost sveže potrošnje.

Potencijal za rakiju: izuzetno visok.

Senzorni kvalitet: među najbolje ocenjenim sortama u kontrolisanim istraživanjima monosortne šljivovice.

Šarka šljive: veoma osetljiva.

Poseban značaj: istorijska referentna sorta za kvalitet srpske šljivovice i važan roditelj savremenih čačanskih sorti.

Česta pitanja o Požegači

Da li je Požegača autohtona srpska sorta?

U srpskoj stručnoj literaturi često se svrstava među stare autohtone odnosno tradicionalne sorte. Ipak, njeno tačno istorijsko poreklo nije dokazano, a veoma bliski genotipovi pod nazivima Bistrica i Hauszwetsche vekovima se gaje širom centralne i jugoistočne Evrope.

Da li su Požegača i Bistrica isto?

Veoma su blisko povezane i često se smatraju sinonimima. Jedno molekularno istraživanje utvrdilo je veliki broj potpuno identičnih uzoraka Bistrice, Požegače i Hauszwetsche, ali druga genetička analiza pronašla je manje razlike između srpske Požegače i hrvatske Bistrice.

Da li je Madžarka isto što i Požegača?

U Srbiji se naziv Madžarka tradicionalno veoma često koristi za Požegaču odnosno isti tip stare plave šljive. Kod naučnih kolekcija ipak je najbolje koristiti tačan registrovani naziv konkretnog genotipa.

Da li je Požegača dobra za rakiju?

Da. Smatra se jednom od istorijski najvažnijih sorti za vrhunsku šljivovicu, a to potvrđuju i kontrolisana senzorna istraživanja. U direktnom poređenju sa Stenlejem i Čačanskom rodnom, rakija od Požegače proizvedena sa košticama dobila je najvišu ocenu – 17,88 poena.

Koliko šećera ima Požegača?

Zavisi od godine i zrelosti. U jednom istraživanju imala je 19,5 °Brix, dok su potpuno zreli plodovi korišćeni za proizvodnju rakije imali 21–22% rastvorljivih suvih materija.

Kada sazreva Požegača?

Najčešće krajem avgusta i tokom septembra, uz kasnije sazrevanje na višim i hladnijim položajima.

Da li se koštica uklanja kod rakije od Požegače?

Moguća su oba pristupa. Zanimljivo je da je u direktnom naučnom poređenju Požegača najbolju senzornu ocenu dobila upravo kada je fermentisana sa košticama. Koštice ipak ne treba lomiti, a njihov udeo treba kontrolisati.

Da li je Požegača bolja za rakiju od Stenleja?

U direktnom kontrolisanom senzornom poređenju bila je bolje ocenjena. Stenlej ima brojne agronomske prednosti, ali Požegača poseduje jači istorijski i dokazani potencijal za vrhunsku sortnu šljivovicu.

Da li je Požegača otporna na šarku?

Ne. Naprotiv, Požegača je veoma osetljiva na Plum pox virus. Infekcija može izazvati deformacije, prerano opadanje plodova i veliki gubitak kvaliteta i prinosa.

Zašto je Požegača nestala iz mnogih starih zasada?

Najvažniji razlog je širenje šarke šljive. Velika osetljivost Požegače dovela je do masovnog propadanja zasada i bila jedan od glavnih razloga za razvoj novih sorti u Institutu za voćarstvo u Čačku.

Može li se danas proizvoditi monosortna rakija od Požegače?

Da, i upravo je monosortna Požegača jedan od najzanimljivijih pravaca za premium šljivovicu. Njena najveća ograničenja nisu kvalitet destilata, već dostupnost zdrave sirovine i velika osetljivost zasada na šarku.