Stara rakijska šljiva zapadne Srbije i Kosjerića

 

Trnovača je stara lokalna šljiva zapadne Srbije, snažno povezana sa područjem Kosjerića, Užica, Požege i šireg dela zapadne Srbije. Za razliku od savremenih sorti nastalih planskim ukrštanjem, Trnovača pripada starom domaćem genofondu koji se dugo održavao vegetativnim razmnožavanjem i širenjem iz lokalnih populacija.

Njena najvažnija istorijska uloga nije bila tržište svežeg voća, već proizvodnja rakije. Savremena naučna istraživanja upravo Trnovaču, zajedno sa Crvenom rankom i Požegačom, izdvajaju kao jednu od starih šljiva Srbije značajnih za proizvodnju šljivovice. U velikom eksperimentu sa 108 uzoraka neodleželih rakija Trnovača je bila jedna od samo tri sorte izabrane za detaljno proučavanje uticaja sorte i fermentacije na hemijski i senzorni profil destilata.

Ipak, kod Trnovače postoji važan problem nomenklature. Stara literatura je često poistovećivala Trnovaču sa Cerovačkim piskavcem, a povremeno i sa Crnošljivom. Novija istraživanja Instituta za voćarstvo u Čačku, međutim, Trnovaču, Cerovački piskavac i Crnošljivu čuvaju i proučavaju kao zasebne genotipove. Zbog toga stare sinonime treba koristiti oprezno.

Poreklo Trnovače

Trnovača se smatra autohtonom odnosno lokalnom sortom zapadne Srbije.

Starija domaća pomološka literatura opisuje je kao sortu novijeg porekla, posebno raširenu na prostoru nekadašnjeg Užičkog sreza. U tim izvorima javlja se i naziv Cerovački piskavac.

Kasnija literatura njen istorijski centar još čvršće vezuje za zapadnu Srbiju, naročito za područje Kosjerića.

Pouzdano dokumentovana činjenica jeste da je Trnovača u tom kraju decenijama predstavljala veoma značajnu rakijsku šljivu. U petogodišnjem istraživanju zasada u opštini Kosjerić bila je daleko najzastupljenija među tri posmatrane stare sorte.

Preciznu tvrdnju da je nastala od jednog konkretnog semenca ili na tačno određenom imanju nije moguće potvrditi savremenim genetičkim dokazima.

Trnovača ili Cerovački piskavac?

Ovo je jedno od najvažnijih razjašnjenja.

U starijoj literaturi može se pronaći Trnovača – Cerovački piskavac kao da je reč o dva naziva iste sorte.

Međutim, savremeni program očuvanja autohtonih šljiva Instituta za voćarstvo u Čačku vodi Trnovaču, Cerovački piskavac i Crnošljivu kao tri zasebna genotipa.

Ista tri imena odvojeno se pojavljuju i u novijim istraživanjima uspostavljanja in vitro kultura i očuvanja domaćeg genofonda.

Zato je preciznije Trnovaču danas tretirati kao zaseban lokalni genotip, uz napomenu da joj je Cerovački piskavac istorijski navođen kao sinonim.

Trnovača i Crnošljiva nisu isto

Slična zabuna postoji sa Crnošljivom.

U pojedinim starijim tehnološkim izvorima Trnovača se poistovećuje sa Crnošljivom, dok drugi stariji pomološki izvori jasno opisuju Crnošljivu i Trnovaču kao različite sorte.

Savremeni rad Instituta za voćarstvo definitivno ih proučava kao zasebne domaće genotipove.

Zbog toga Crnošljivu ne treba koristiti kao univerzalni sinonim Trnovače.

Botanički status – Prunus insititia ili Prunus domestica?

Kod Trnovače postoji još jedna zanimljiva stručna nedoumica.

U detaljnom istraživanju autohtonih šljiva zapadne Srbije iz 2010. godine Trnovača je, zajedno sa Turguljom, klasifikovana kao Prunus insititia L. Ostalih petnaest proučavanih lokalnih sorti svrstano je u Prunus domestica L. Međutim, savremena istraživanja Instituta za voćarstvo iz Čačka Trnovaču uključuju među autohtone genotipove Prunus domestica L.

Ovo nije neobično kod starih heksaploidnih evropskih šljiva. Granica između Prunus domestica i tradicionalno izdvojene grupe Prunus insititia nije u savremenoj literaturi uvek tretirana na isti način.

Zato je najpreciznije navesti da je Trnovača stari domaći genotip evropske šljive, koji je u delu pomološke literature klasifikovan kao Prunus insititia.

Zašto je Trnovača važna za Kosjerić?

Trnovača je posebno snažno vezana za Kosjerić.

U petogodišnjem istraživanju proizvodnje autohtonih šljiva na području opštine Kosjerić analizirani su zasadi Trnovače, Požegače i Crvene ranke. Ukupno je evidentirano 9.099 stabala na 26,62 hektara.

Od toga je na Trnovaču otpadalo 7.003 stabla i 20,10 ha. Požegača je imala 1.365 stabala na 4,36 ha, a Crvena ranka 731 stablo na 2,10 ha.

Ovi podaci odnose se na konkretno istraživane zasade i period 2004–2008, pa ih ne treba predstavljati kao sadašnje ukupne površine Srbije ili Kosjerića.

Oni, međutim, veoma jasno pokazuju koliko je Trnovača bila dominantna lokalna rakijska sorta.

Trnovača i proizvodnja rakije sa geografskim poreklom

U istom istraživanju navedene stare sorte korišćene su kao sirovina za proizvodnju rakije sa zaštićenom oznakom geografskog porekla sa područja Kosjerića.

Trnovača je činila približno 80% prinosa proučavanih starih sorti uključenih u taj sistem proizvodnje. To je retko snažan primer veze jedne lokalne sorte šljive sa konkretnim rakijskim područjem.

Kod Trnovače zato terroir Kosjerića nije samo marketinška priča već istorijski dokumentovana proizvodna veza.

Stablo

Stara pomološka literatura opisuje Trnovaču kao veoma bujnu sortu.

Kruna je uglavnom piramidalna, sa čvrstim granama i dobrom sposobnošću da nose veliki rod bez izraženog lomljenja. U tradicionalnim opisima pominje se i dugovečnost stabala.

Mlada stabla mogu imati nešto uspravniji habitus, dok se sa starošću krošnja širi pod teretom roda. Bujnost je, naravno, zavisna i od zemljišta, podloge, vode, načina razmnožavanja, rezidbe i starosti stabla.

Kod starih stabala na sopstvenom korenu habitus može biti drugačiji nego kod savremenog kalemljenog materijala.

Zašto se zove Trnovača?

U tradicionalnoj literaturi naziv Trnovača povezuje se sa pojavom izvesne trnatosti na mladim stablima.

To je zanimljivo jer istovremeno podseća na istorijsku vezu ove sorte sa primitivnijim lokalnim populacijama evropskih šljiva. Sama trnatost, međutim, nije dovoljna za identifikaciju sorte.

Naziv ne znači ni da je Trnovača isto što i trnjina, Prunus spinosa. Trnjina je posebna botanička vrsta.

Zahtevi prema zemljištu

Jedna od osobina zbog kojih se Trnovača raširila u zapadnoj Srbiji bila je njena skromnost.

Stariji pomološki izvori navode da dobro uspeva i u nepovoljnijim zemljišnim uslovima i da ne postavlja velike zahteve prema zemljištu.

Upravo je to bilo posebno važno u brdsko-planinskim područjima gde intenzivna agrotehnika istorijski nije bila moguća. Tradicionalni opisi navode njeno uspevanje i na lakšim, siromašnijim i kamenitijim zemljištima.

Takvu osobinu treba posmatrati kao relativnu prilagodljivost, a ne kao dokaz da kvalitetan rod ne zahteva odgovarajuću ishranu, vodu i negu.

Rodnost

Visoka i relativno redovna rodnost jedna je od najbolje dokumentovanih osobina Trnovače.

U petogodišnjem istraživanju na području Kosjerića prosečan prinos Trnovače iznosio je 45,20 kg po stablu. Prosečan prinos po površini iznosio je 15,73 t/ha. Od tri proučavane sorte upravo je Trnovača imala najveći prinos, dok je Požegača imala najniže vrednosti.

Ovi rezultati potvrđuju ono što se u tradicionalnoj pomološkoj literaturi dugo navodi – Trnovača je veoma rodna rakijska šljiva.

Koliki prinos može dati jedno stablo?

U starijoj literaturi mogu se pronaći znatno veće vrednosti za pojedinačna razvijena stabla, čak 100 kg i više.

Takve brojke moguće su kod velikih, starih stabala na povoljnim položajima, ali ih nije opravdano koristiti kao standardni očekivani prinos.

Mnogo korisniji podatak predstavlja petogodišnji prosek iz Kosjerića od 45,20 kg po stablu.

On pokazuje stvarni proizvodni potencijal kroz više godina, a ne maksimalan rod pojedinačnog stabla.

Cvetanje

U istraživanju autohtonih sorti zapadne Srbije Trnovača je počinjala da cveta veoma rano.

Prosečan početak cvetanja bio je 24. mart. Puno cvetanje zabeleženo je oko 28. marta. Završetak cvetanja bio je oko 5. aprila. Bila je najranija među 17 proučavanih lokalnih sorti.

Ovi datumi predstavljaju dvogodišnji prosek konkretnog lokaliteta i ne treba ih doslovno prenositi na svako područje Srbije.

Fenologija cvetanja snažno zavisi od nadmorske visine i temperature tokom zime i proleća.

Rana cvetanja i prolećni mraz

Rano cvetanje može predstavljati rizik u godinama sa kasnim prolećnim mrazevima.

Ipak, dugogodišnje prisustvo Trnovače u brdskim područjima zapadne Srbije pokazuje da se lokalne populacije mogu dobro uklopiti u tamošnje klimatske uslove.

Kod procene rizika mnogo je važniji konkretan položaj voćnjaka nego kalendarski datum iz jednog istraživanja.

Depresije u kojima se zadržava hladan vazduh mogu imati sasvim drugačiji rizik od obližnjih padina.

Samooplodnost

Starija domaća pomološka literatura Trnovaču opisuje kao samooplodnu sortu.

Ovaj podatak se ponavlja u više kasnijih stručnih i voćarskih pregleda.

Ipak, kod autohtonih sorti sa složenom nomenklaturom važno je znati na koji je tačno genotip taj istorijski podatak odnosio.

Savremeni programi očuvanja danas odvojeno vode Trnovaču i Cerovački piskavac, iako su oni u staroj literaturi često smatrani jednom sortom.

Zato podatak o samooplodnosti treba vezivati za tradicionalno opisivanu Trnovaču, a ne automatski prenositi na svaki genotip koji je lokalno nosio slično ime.

Plod

Plod Trnovače pripada sitnim plodovima.

Međutim, literatura daje znatno različite podatke o prosečnoj masi.

U dvogodišnjem naučnom istraživanju jednog genotipa Trnovače iz zapadne Srbije prosečna masa ploda iznosila je svega 6,79 g. Bila je to najmanja vrednost među svih 17 ispitivanih autohtonih sorti.

Starija pomološka literatura za Trnovaču opisivanu na širem području zapadne Srbije daje značajno veće plodove, približno 15–18 g.

Ova razlika je važna i verovatno odražava različite lokalne klonove i problem istorijske nomenklature.

Zašto se podaci o krupnoći toliko razlikuju?

Kod moderne sorte poput Stenleja očekuje se relativno uska varijabilnost jer sadni materijal potiče od jednog sortnog genotipa.

Kod stare lokalne Trnovače situacija nije jednako jednostavna. Kroz decenije su pod istim ili sličnim imenima mogli biti razmnožavani različiti klonovi, lokalne selekcije, veoma bliski genotipovi i materijal koji je u jednom kraju nazivan Trnovača, a u drugom Piskavac.

Savremena istraživanja dodatno potvrđuju da se Trnovača i Cerovački piskavac danas mogu održavati kao zasebni genotipovi.

Zato je naučno najbezbednije reći da je Trnovača sitnoplodna sorta, bez insistiranja na jednoj univerzalnoj masi ploda.

Koštica

Kod genotipa analiziranog u zapadnoj Srbiji prosečna masa koštice bila je samo 0,14 g.

To je bila najmanja koštica među svih 17 ispitivanih starih sorti. Mala apsolutna masa koštice logična je kod veoma sitnog ploda. Stariji tehnološki izvori za tradicionalno opisivanu Trnovaču navode da koštica čini približno 3,5% mase ploda.

I ovaj parametar može zavisiti od konkretnog genotipa i uslova godine.

Oblik ploda

Trnovača se u starijim opisima uglavnom karakteriše kao okruglasta do ovalna šljiva.

Plod nije izdužen poput tipične Požegače. U savremenim morfološkim istraživanjima lokalnih Trnovača takođe se svrstava među veoma sitne tradicionalne plodove.

Kod ovakvih starih genotipova oblik može pokazivati određenu varijabilnost između lokalnih populacija.

Boja pokožice

Tradicionalni opisi navode crvenkastu, crvenoplavu do tamniju plavu pokožicu sa voštanim pepeljkom.

I tu postoji izvesna varijabilnost među izvorima. Zbog toga nije opravdano Trnovaču definisati kao potpuno crnu šljivu.

Upravo je izjednačavanje prema boji verovatno doprinelo istorijskoj zabuni između Trnovače i Crnošljive.

Meso

Stariji opisi Trnovače navode žuto do zelenkastožuto meso.

Meso je:

• meko
• sočno
• slatko do slatkonakiselo.

Koštica se uglavnom opisuje kao srasla sa mesom, odnosno Trnovača pripada glođušama. Zbog sitnog ploda i takvog odnosa mesa i koštice nema veliki značaj za savremeno tržište svežeg voća.

Njena prava proizvodna vrednost nalazi se u preradi.

Sazrevanje

Trnovača je relativno pozna stara rakijska sorta.

U dvogodišnjem istraživanju zapadne Srbije berba je bila 16. septembra. Bila je najkasnija od svih 17 proučavanih autohtonih sorti.

Starija literatura za druge lokalitete navodi početak septembra, dok je u Severnoj Crnoj Gori materijal označen kao Trnovača sazrevao oko 18. septembra.

To pokazuje da su za vreme sazrevanja veoma važni:

• genotip
• nadmorska visina
• ekspozicija
• temperatura godine.

Za područje Kosjerića Trnovača se praktično vezuje za kasno leto i prvu polovinu septembra.

Šećer

Za Trnovaču postoje dobri višegodišnji podaci iz Kosjerića.

U petogodišnjem istraživanju prosečan sadržaj ukupnih šećera iznosio je:

10,50%.

Od tri ispitivane sorte Trnovača je imala najniži prosečan sadržaj šećera:

• Trnovača – 10,50%
• Crvena ranka – 11,68%, kao najviša vrednost.

Starija tehnološka literatura za Trnovaču navodi širi raspon od približno 10 do 13% šećera.

Razlika je očekivana jer sadržaj šećera znatno varira po godinama, lokalitetima i stepenu zrelosti.

Kiseline

U petogodišnjem ogledu na području Kosjerića Trnovača je imala prosečno 0,98% ukupnih kiselina.

To je bila najviša vrednost među tri proučavane sorte. Odnos ukupnih šećera i kiselina iznosio je 10,86. Bio je najniži od tri ispitivana genotipa.

Ovaj odnos govori da Trnovača u proseku ima izraženiju kiselinsku strukturu u odnosu na količinu šećera nego Crvena ranka.

Zašto su kiseline važne za rakiju?

Kod rakijskog voća ne gleda se samo maksimalan sadržaj šećera.

Kiseline utiču na:

• pH kljuka
• mikrobiološku stabilnost
• tok fermentacije
• razvoj dela aromatskih materija.

Zato niži sadržaj šećera u odnosu na Crvenu ranku ne znači automatski da Trnovača predstavlja lošiju sirovinu za rakiju.

Savremena istraživanja destilata pokazala su da sortni identitet Trnovače može jasno da se razlikuje i kroz sastav isparljivih materija.

Trnovača je izrazito rakijska sorta

Trnovača se istorijski nije širila zato što je imala krupan ili atraktivan konzumni plod.

Širila se zato što je:

• dobro rađala
• bila prilagođena lokalnim uslovima
• uspevala na skromnijim položajima
• predstavljala pouzdanu sirovinu za šljivovicu.

I savremena naučna literatura je posebno navodi među starim sortama pogodnim za proizvodnju kvalitetne rakije.

Upravo zbog toga njena mala krupnoća nije bila presudan nedostatak.

Savremeno istraživanje rakije od Trnovače

Godine 2021. objavljeno je veoma detaljno istraživanje rakija od:

• Trnovače
• Crvene ranke
• Požegače.

Plodovi su ubrani u tehnološkoj zrelosti u okolini Kosjerića, sa istih područja proizvodnje kako bi se što više smanjio uticaj razlika u zemljištu, mikroklimi i agrotehnici.

Od tri sorte proizvedeno je ukupno:

108 uzoraka rakije.

Varirani su uslovi fermentacije, uključujući:

• pH kljuka
• upotrebu selekcionisanog kvasca
• dodatak enzima.

Ovo predstavlja jedno od najdetaljnijih savremenih naučnih istraživanja Trnovače kao rakijske sorte.

Sorta stvarno utiče na aromatski profil rakije

Hemijskom analizom korišćenjem GC-FID i GC-MS metoda utvrđeno je da se rakije od Trnovače mogu statistički razlikovati od rakija drugih proučavanih sorti.

Multivarijantna analiza jasno je razlikovala Trnovaču od Požegače prema profilu isparljivih jedinjenja. To je veoma važan rezultat. On pokazuje da pojam „sortna rakija“ nije samo marketinški opis.

Genotip šljive zaista može ostaviti merljiv hemijski potpis u destilatu čak i kada se kontrolišu drugi delovi proizvodnje.

Koliko je jedinjenja pronađeno u rakiji od Trnovače?

U doktorskom istraživanju posvećenom šljivovom destilatu korišćene su upravo Trnovača, Crvena ranka i Požegača.

Kod rakije od Trnovače proizvedene klasičnim postupkom identifikovano je oko 130 isparljivih jedinjenja. Kod Požegače je identifikovan sličan broj – 131.

Među jedinjenjima su bile različite grupe:

• viši alkoholi
• estri
• terpeni
• druga aromatski aktivna jedinjenja.

Ovaj broj sam po sebi ne određuje kvalitet rakije, ali pokazuje veliku hemijsku složenost destilata.

Fermentacija je jednako važna kao sorta

Istraživanje 108 rakija pokazalo je da aromatski profil ne zavisi samo od toga da li je sirovina Trnovača, Požegača ili Crvena ranka.

Značajne razlike nastale su i promenom:

• pH kljuka
• korišćenog kvasca
• enzimskog tretmana.

To znači da se od iste Trnovače mogu dobiti značajno različite rakije.

Sorta daje genetski potencijal sirovine, ali tehnologija fermentacije i destilacije određuje koliko će taj potencijal biti očuvan i na koji način će se izraziti.

Šljivovo vino od Trnovače

Trnovača je proučavana i pre destilacije, kao fermentisano šljivovo vino.

U istraživanju Požegače, Crvene ranke i Trnovače grožđe – odnosno plod šljive – prerađen je u kontrolisanim uslovima i analiziran pre destilacije.

Šljivovo vino od Trnovače imalo je:

10,6% vol. alkohola,

5,38 g/l ukupnih kiselina,

pH 3,9

i 75,26 g/l suvog ekstrakta.

Od tri analizirana vina upravo je Trnovača imala najveći sadržaj alkohola i suvog ekstrakta.

Ove vrednosti odnose se na konkretan eksperiment i nisu univerzalne sortne konstante.

Fenolna jedinjenja

U istraživanju fermentisanih vina od Trnovače, Crvene ranke i Požegače analizirani su i fenolni sastav i antioksidativna aktivnost.

Utvrđeno je više fenolnih jedinjenja, uključujući različite fenolne kiseline i flavonoide.

Ovaj deo istraživanja važniji je za razumevanje hemije fermentisanog voća nego za samu rakiju, jer najveći deo neisparljivih fenolnih jedinjenja ne prelazi klasičnom destilacijom u destilat.

Ipak, potvrđuje da se Trnovača hemijski razlikuje od drugih sorti već na nivou sirovine i fermentisanog vina.

Kakvu rakiju daje Trnovača?

Starija literatura nije potpuno jednoglasna.

Pojedini izvori rakiju od Trnovače ocenjuju kao srednjeg kvaliteta.

Drugi lokalni i tehnološki izvori naglašavaju njen karakterističan sortni miris i ukus, posebno kod prepečenice i nakon sazrevanja.

Savremena nauka daje sigurniji zaključak: Trnovača daje destilat sa hemijski prepoznatljivim sortnim profilom, a kvalitet konačne rakije značajno zavisi od fermentacije i destilacije.

Zato nije opravdano dati univerzalnu ocenu „najbolja“ ili „osrednja“ bez navođenja tehnoloških uslova proizvodnje.

Trnovača i Požegača

Požegača ima istorijski gotovo mitski status među rakijskim šljivama Srbije zbog intenzivne i prepoznatljive arome.

Trnovača ima drugačiji profil. U Kosjeriću je njena velika prednost bila:

• veća i redovnija rodnost
• dobra lokalna prilagođenost
• pouzdanost na manje idealnim položajima.

U petogodišnjem ispitivanju Trnovača je dala 45,20 kg po stablu, dok je Požegača bila na 35,06 kg.

Sa druge strane, svaka sorta stvara drugačiji aromatski profil destilata, što je potvrđeno i savremenom GC-MS analizom.

Trnovača i Crvena ranka

Crvena ranka i Trnovača predstavljaju dve veoma važne stare rakijske šljive zapadne i centralne Srbije.

U petogodišnjem ogledu Crvena ranka je imala više ukupnih šećera 11,68%

naspram 10,50% kod Trnovače. Trnovača je, međutim, imala veći prinos i više ukupnih kiselina.

To pokazuje koliko je pogrešno rakijsku vrednost sorte određivati samo prema jednom parametru.

Sirovina za rakiju mora se posmatrati kroz kombinaciju prinosa, šećera, kiselina, aromatskog potencijala i ponašanja tokom fermentacije.

Alkoholni randman

Stariji izvori Trnovaču opisuju kao sortu koja može dati dobar randman alkohola.

Međutim, nije pronađen dovoljno pouzdan savremeni višegodišnji eksperiment iz kojeg bi jedna konkretna vrednost u litrima rakije na 100 kg ploda mogla da se proglasi standardnom osobinom Trnovače.

Takav broj zato ne treba navoditi kao fiksnu sortnu karakteristiku.

Randman zavisi od:

• sadržaja fermentabilnog šećera
• pune zrelosti
• gubitaka u fermentaciji
• prisustva koštica
• efikasnosti destilacije
• jačine na koju se rezultat preračunava.

Petogodišnji prosek od 10,50% ukupnih šećera iz Kosjerića daje mnogo pouzdaniju osnovu za procenu sorte nego proizvoljno navedena količina rakije.

Berba za rakiju

Trnovača treba da se bere u punoj tehnološkoj zrelosti.

Kod rakijskog voća nije cilj samo da pokožica dostigne sortnu boju, već da se razviju:

• najveći raspoloživi sadržaj šećera
• odgovarajuća kiselost
• potpuno omekšavanje
• sortna aroma.

Kod potpuno zrelog ploda veza sa peteljkom slabi i plod lakše opada.

To je posebno pogodno kod starih rakijskih šljiva koje su se tradicionalno sakupljale nakon otresanja ili prirodnog opadanja.

Oštećen, truo ili zaprljan plod smanjuje kvalitet fermentacije i destilata, zbog čega u savremenim eksperimentima sa Trnovačom takvi plodovi nisu korišćeni.

Koštica i rakija

Pošto je Trnovača uglavnom glođuša, odvajanje koštice tradicionalno nije bilo jednostavno kao kod cepača.

Savremena proizvodnja omogućava mehaničko odvajanje. U eksperimentima sa šljivovim vinom od Trnovače koštice su uklanjane istovremeno sa usitnjavanjem ploda.

Količina polomljenih koštica posebno je važna kod proizvodnje rakije jer njihovo jezgro sadrži cijanogene glikozide iz kojih mogu nastajati nepoželjna jedinjenja.

Zato način prerade utiče na konačni hemijski profil destilata jednako kao i sama sorta.

Trnovača kao deo genetičkog nasleđa Srbije

Savremeni značaj Trnovače nije ograničen na rakiju.

Institut za voćarstvo u Čačku uključio ju je među autohtone genotipove koji se čuvaju korišćenjem savremenih metoda krioprezervacije.

U istom programu čuvaju se:

• Belošljiva
• Crnošljiva
• Cerovački piskavac
• Dragačevka
• Moravka
• Požegača
• Sitnica
• Trnovača.

To znači da se Trnovača danas posmatra i kao vredan genetički resurs koji treba sačuvati od nestanka.

Krioprezervacija Trnovače

Trnovača se u laboratorijskim ogledima pokazala zahtevnijom za krioprezervaciju od pojedinih drugih autohtonih genotipova.

Kod prvih protokola regeneracija nakon zamrzavanja bila je veoma slaba ili je izostajala.

Produžena priprema biljnog materijala u medijumu sa saharozom kasnije je značajno poboljšala rezultate.

Ovaj podatak nema neposredan uticaj na kvalitet ploda ili rakije, ali pokazuje koliko se ozbiljno radi na dugoročnom očuvanju Trnovače kao dela srpskog genofonda.

Zašto se danas manje gaji?

Razlozi su slični kao kod mnogih starih rakijskih sorti.

Trnovača ima:

• sitan plod
• malu vrednost za savremeno tržište svežeg voća
• neujednačen istorijski sadni materijal
• manju komercijalnu prepoznatljivost od modernih sorti.

Savremeni intenzivni zasadi zato su se uglavnom okrenuli Stenleju i čačanskim sortama.

Kod proizvodnje sortnih i premium rakija situacija je drugačija.

Tu lokalno poreklo, jedinstven aromatski profil i istorijska veza sa Kosjerićem ponovo postaju veoma važni.

Najvažnije karakteristike sorte Trnovača

• Naziv: Trnovača
• Poreklo: zapadna Srbija
• Status: stara autohtona/lokalna rakijska šljiva
• Istorijski centar gajenja: područje Užica i Kosjerića
• Botanička pripadnost: u delu literature Prunus insititia L.; u savremenim programima čuvanja vodi se i u okviru Prunus domestica L.
• Istorijski sinonim: Cerovački piskavac
• Savremeni status Cerovačkog piskavca: u novim istraživanjima vodi se kao zaseban genotip
• Crnošljiva: ne treba je automatski smatrati sinonimom
• Stablo: bujno
• Kruna: tradicionalno opisana kao piramidalna
• Grane: čvrste, dobre nosivosti
• Zahtevi prema zemljištu: relativno skromni
• Rodnost: visoka i redovna
• Prosečan prinos u petogodišnjem ogledu u Kosjeriću: 45,20 kg po stablu
• Prinos u istom ogledu: 15,73 t/ha
• Cvetanje u jednom dvogodišnjem ogledu: vrlo rano
• Početak cvetanja: 24. mart
• Puno cvetanje: oko 28. marta
• Završetak: oko 5. aprila
• Samooplodnost: u tradicionalnoj pomološkoj literaturi navedena kao samooplodna
• Plod: sitan
• Masa ploda: značajno varira među dokumentovanim lokalnim materijalima
• Masa jednog proučavanog genotipa: 6,79 g
• Koštica istog genotipa: 0,14 g
• Oblik: okruglast do ovalan
• Pokožica: crvenoplava do tamnija, sa pepeljkom u tradicionalnim opisima
• Meso: žuto do zelenkastožuto, meko i sočno
• Odvajanje koštice: uglavnom glođuša
• Sazrevanje: početak do sredina septembra, u zavisnosti od lokaliteta
• Berba u jednom ogledu zapadne Srbije: 16. septembar
• Ukupni šećeri u petogodišnjem ogledu: 10,50%
• Ukupne kiseline: 0,98%
• Odnos šećera i kiselina: 10,86
• Glavna namena: proizvodnja rakije
• Savremeno potvrđeno: sorta utiče na hemijski profil šljivovice
• Broj uzoraka u jednom savremenom istraživanju Trnovače, Crvene ranke i Požegače: ukupno 108 rakija
• Savremeni značaj: očuvanje srpskog genofonda šljive

Česta pitanja o Trnovači

Da li je Trnovača srpska autohtona sorta?

Smatra se starom domaćom odnosno autohtonom rakijskom šljivom zapadne Srbije.

Odakle potiče?

Istorijski je vezana za zapadnu Srbiju, posebno područje nekadašnjeg Užičkog sreza i Kosjerića.

Da li je Trnovača isto što i Cerovački piskavac?

U starijoj literaturi često jesu navođeni kao sinonimi. Savremeni Institut za voćarstvo, međutim, Trnovaču i Cerovački piskavac održava kao zasebne genotipove, pa ih danas nije najbolje automatski izjednačavati.

Da li je Trnovača isto što i Crnošljiva?

Ne treba ih smatrati istom sortom. Savremena istraživanja jasno vode Trnovaču i Crnošljivu kao zasebne genotipove.

Da li pripada Prunus insititia?

Jedno važno pomološko istraživanje iz zapadne Srbije svrstalo je Trnovaču u Prunus insititia. Noviji programi očuvanja vode je unutar Prunus domestica. Taksonomski status starih evropskih šljiva nije potpuno jednostavan.

Da li je rodna?

Da. Visoka i redovna rodnost jedna je od njenih najvažnijih osobina.

Koliki je prinos?

U petogodišnjem istraživanju u Kosjeriću prosečno je davala 45,20 kg po stablu odnosno 15,73 t/ha.

Koliki je plod?

Trnovača je sitnoplodna, ali veličina zavisi od lokalnog materijala. Jedan proučavani genotip imao je prosečno samo 6,79 g po plodu, dok starija literatura opisuje krupnije lokalne forme.

Kada cveta?

U jednom istraživanju bila je najranija od 17 starih sorti, sa početkom cvetanja oko 24. marta. Datum značajno zavisi od lokaliteta i godine.

Da li je samooplodna?

Tradicionalna pomološka literatura navodi Trnovaču kao samooplodnu.

Kada sazreva?

Najčešće početkom ili tokom prve polovine septembra. U jednom istraživanju zapadne Srbije berba je bila 16. septembra.

Koliko šećera ima?

U petogodišnjem istraživanju na području Kosjerića prosečan sadržaj ukupnih šećera bio je 10,50%. Stariji izvori navode okvirno 10–13%.

Koliko ima kiselina?

U istom petogodišnjem istraživanju prosečna vrednost iznosila je 0,98%.

Da li je dobra za rakiju?

Da. Trnovača je istorijska rakijska sorta, a savremena hemijska istraživanja potvrđuju da daje destilate sa jasno razlikovnim sortnim profilom.

Da li daje bolju rakiju od Požegače?

Naučni podaci potvrđuju različit hemijski i aromatski profil, ali ne daju osnovu da se svaki destilat Trnovače proglasi boljim ili lošijim. Tehnologija fermentacije i destilacije snažno utiče na kvalitet.

Da li se rakija od Trnovače razlikuje od Crvene ranke?

Da. Savremena GC-FID-MS istraživanja pokazala su da sortno poreklo utiče na sastav isparljivih jedinjenja i omogućava statističko razlikovanje rakija.

Koliko je značajna u Kosjeriću?

U posmatranim zasadima tokom 2004–2008. Trnovača je imala 7.003 stabla na 20,10 ha i činila najveći deo proizvodnje tri proučavane autohtone sorte.

Da li se Trnovača danas čuva kao genetički resurs?

Da. Institut za voćarstvo u Čačku uključio ju je u programe in vitro čuvanja i krioprezervacije autohtonih genotipova šljive.