Cena srpskog vina!?

Verovatno ste makar jednom čuli rečenicu: „Srpska vina su skupa.“

Možda ste je i sami izgovorili gledajući policu na kojoj domaća buteljka košta isto ili više od vina iz Francuske, Italije, Španije ili neke druge velike vinske zemlje. I da, pitanje je sasvim legitimno.

Ali postoje i druge pitanja, možda važnija, koliko zapravo košta napraviti vino? Ne, sipati ga u flašu. Ne, zalepiti etiketu. Nego napraviti vino, od zemlje i čokota, preko rezidbe, berbe i podruma, sve do trenutka kada je boca spremna da napusti vinariju.

Kada se cela priča pogleda iz tog ugla, računica postaje mnogo zanimljivija. Jer u jednoj flaši vina ne plaćamo samo grožđe. Plaćamo godinu u vinogradu. Plaćamo ljude, struju, gorivo, mehanizaciju, podrum,  sudove, burad, flašu, čep, etiketu, analize, gubitke, rizik, pa i vreme. A ponekad plaćamo i nekoliko godina čekanja.

Vino ne počinje u podrumu 

Pre nego što pričamo o ceni vina, moramo da stanemo tamo gde vino stvarno nastaje, u vinograd.

Vinograd nije njiva koju zasejete u proleće i sa koje nekoliko meseci kasnije skinete rod. Pre prvog ozbiljnog grožđa potrebno je izvesti stručnjake i ispitati kojim sortama odgovara zemljište i pozicija, pripremiti zemljište, posaditi lozu, postaviti stubove i žicu, formirati čokote i godinama ih negovati. Za to vreme ulaganja postoje, dok ozbiljnog prihoda još nema.

A kada vinograd jednom uđe u puni rod, posao tek počinje.

Rezidba, vezivanje, obrada zemljišta, košenje, zaštita, zelene operacije, uklanjanje suvišnih lastara, rad sa lisnom masom, eventualno navodnjavanje, održavanje mehanizacije, gorivo i ljudski rad ponavljaju se iz godine u godinu. I sve to pre nego što je ubran prvi kilogram grožđa.

Prema podacima Ministarstva poljoprivrede iz 2026. godine, proizvodnjom grožđa u Srbiji bavi se više od 52.000 gazdinstava, na više od 18.000 hektara vinograda. To dovoljno govori koliko je vinogradarstvo široka i ozbiljna poljoprivredna delatnost, a ne samo romantična slika čokota pred zalazak sunca.

A priroda za račun ne pita

Mraz može da smanji rod. Grad može za nekoliko minuta da napravi ogromnu štetu. Suša može da zaustavi razvoj grožđa, a kiša pred berbu da napravi potpuno drugačiji problem.

Troškovi koje je vinar imao tokom prethodnih osam ili deset meseci zbog toga ne nestaju. Berba traje nekoliko dana u kojima stane cela godina. Berba izgleda lepo na fotografijama. U stvarnosti je to jedan od najosetljivijih i organizaciono najzahtevnijih trenutaka godine.

Grožđe mora da se obere u trenutku kada je spremno, a taj trenutak ne mora da se poklopi sa vikendom, slobodnim danima ili raspoloživom radnom snagom. Kod ručne berbe potrebni su berači, gajbice, ljudi za iznošenje grožđa, transport i ekipa koja će u podrumu odmah prihvatiti sirovinu.

Kod pojedinih vina grožđe se dodatno selektuje. Nekada se ne bere sve odjednom. Nekada se biraju samo određeni grozdovi ili delovi parcele. Sve to povećava trošak. I nije to nikakva srpska posebnost. U Champagneu, jednoj od najpoznatijih vinskih oblasti sveta, berba se i dalje obavlja ručno. Zvanični podaci Comité Champagne govore o oko 120.000 sezonskih radnika angažovanih tokom berbe. Razlog nije romantika, već zahtev proizvodnje da grozdovi do prerade stignu celi i neoštećeni.

Sa druge strane, veliki ravničarski vinogradi pogodni za mašinsku berbu mogu dramatično da smanje trošak rada. I tu već dolazimo do jednog od odgovora zašto dva vina mogu imati potpuno različitu cenu.

Nije isto proizvesti 30.000 i 30 miliona flaša.

Prinos je jedna od najvažnijih stavki u ceni vina

Zamislimo dva vinograda iste površine.

Na jednom se dobije osam tona grožđa, a na drugom četiri. Oba vinograda moraju da se orezuju. Oba zahtevaju zaštitu. Traktor prolazi kroz oba. Radnici rade u oba. Postoje gorivo, amortizacija, održavanje i mnogi drugi troškovi.

Ali jedan vinograd na kraju daje upola manje grožđa.

Samim tim se veliki deo godišnjih troškova raspoređuje na mnogo manji broj budućih boca. Kod određenih stilova vina prinos se i namerno ograničava. Proređuju se grozdovi, radi se stroža selekcija ili se jednostavno radi sa parcelama i čokotima koji prirodno daju manje. Naravno, mali prinos sam po sebi ne garantuje dobro vino. Ali kada je deo promišljenog rada u vinogradu, može biti jedan od elemenata usmerenih ka određenom nivou kvaliteta.

Ekonomski efekat je, međutim, vrlo jednostavan. Manje grožđa sa iste površine znači skuplje grožđe po kilogramu. A samim tim i skuplju osnovu za jednu flašu vina.

U podrumu račun tek počinje

Kada je grožđe ubrano, ono još nije vino.

Potrebni su muljača, ruljača, presa, pumpe, tankovi, sistemi za hlađenje, creva, rashladni uređaji, laboratorijska oprema i čitav niz drugih stvari koje prosečan kupac nikada neće videti.

Ozbiljna savremena vinarija mora da kontroliše temperaturu fermentacije. To znači struju. Tankove i opremu treba prati i održavati. To znači vodu, energiju, sredstva za higijenu i ljudski rad. Potrebne su laboratorijske analize. Potrebno je pratiti vino kroz proizvodnju. Potrebni su enološki materijali tamo gde ih tehnologija zahteva.

A ni mašine nisu večne. Presa, pumpa, sistem za hlađenje, punilica ili etiketirka možda neće biti kupljeni svake godine, ali njihova cena mora biti raspoređena kroz godine proizvodnje. Postoje servisiranje, kvarovi i zamena opreme.

Zbog toga nije dovoljno izračunati koliko košta grožđe i zaključiti koliko bi trebalo da košta vino. Vinarija koja bi tako računala cenu verovatno ne bi dugo postojala.

Mala i velika vinarija ne igraju istu utakmicu

Ovo je posebno važno kada srpsko vino poredimo sa jeftinijim uvoznim vinom.

Veliki proizvođač može da kupuje flaše u ogromnim količinama. Isto važi za čepove, etikete, kartonske kutije i ostali materijal. Punjenje može biti gotovo potpuno automatizovano. Mašinska berba može da zameni veliki broj ljudi. Trošak velike linije za punjenje može da se rasporedi na milione boca. Transport može biti optimizovan do poslednje palete. Marketing, administracija i laboratorija takođe se dele na ogromnu proizvodnju.

Mala srpska vinarija koja proizvodi nekoliko desetina hiljada boca jednostavno nema takvu ekonomiju obima. To ne znači da je veliko vino loše, niti da je malo automatski dobro. To samo znači da njihova matematika nije ista.

Jedna od najvećih grešaka jeste porediti cenu flaše bez poređenja načina na koji je ta flaša nastala. 

Odležavanje je vreme, a vreme košta

Posebna priča počinje kada vino ne ide na tržište nekoliko meseci nakon berbe.

Zamislimo vino koje provede godinu ili dve u podrumu pre prodaje. Vinar je već platio grožđe. Platio je radnike. Platio je berbu. Platio je struju. Platio je opremu i ambalažu. Ali prihod od tog vina možda neće videti još godinu, dve ili tri.

Za to vreme vino zauzima tank, bure, bocu i prostor u podrumu. Ako odležava u drvetu, pojavljuje se i trošak bureta. Ako vinar koristi novu ili relativno novu kvalitetnu burad, taj trošak može biti veoma značajan kada se rasporedi na nekoliko stotina boca koje jedno bure može da primi. Tu su i gubici tokom proizvodnje i odležavanja. I ono što se često zaboravlja, vezani kapital.

Novac je već uložen, a proizvod još nije prodat.

U svetu postoje još ekstremniji primeri. Champagne mora zakonski da provede najmanje 15 meseci na talogu pre izlaska na tržište, dok je za vintage Champagne minimum tri godine. U praksi odležavanje često traje i znatno duže.

Dakle, kada neko vino iz inostranstva košta mnogo, razlog nije nužno samo poznato ime na etiketi. Ponekad je proizvodni proces zaista veoma skup.

Flaša, čep i etiketa nisu samo ukras

Kada kažemo „vino košta toliko“, često zamišljamo da skoro cela cena pripada samom vinu.

Ali pre nego što vino stigne na policu, treba ga staviti u flašu. A flaša košta. Čep košta. Etiketa, kontraetiketa, kapica, kartonska kutija, štampa, paleta i zaštita tokom transporta takođe koštaju.

Kod premium ambalaže razlika može biti vrlo velika. Mala vinarija ponovo ima problem količine. Nije isto naručiti nekoliko hiljada i nekoliko miliona flaša ili etiketa.

Veliki proizvođač gotovo uvek može da dobije znatno povoljniju cenu po komadu. 

Zato dve vinarije koje naprave tehnološki slično vino mogu imati različitu cenu koštanja samo zbog razlike u obimu poslovanja.

A gde su ljudi?

O njima se u računici možda najmanje govori.

Iza jednog vina nisu samo enolog i vlasnik vinarije. Tu su vinogradari, traktoristi, sezonci, berači, ljudi u podrumu, tehnolozi, laboranti, magacioneri, administracija, dizajneri, komercijala, logistika i mnogi drugi.

Kod manjih porodičnih vinarija često jedna osoba radi nekoliko tih poslova. Ali to ne znači da njen rad nema cenu.

Ako vlasnik vinarije provede deset sati u vinogradu, četiri sata u podrumu i uveče još odgovara kupcima, taj rad nije besplatan samo zato što sebi nije izdao račun. 

To je i dalje trošak poslovanja.

Subvencije postoje, ali time nije vino besplatno

U Srbiji postoje različiti podsticaji namenjeni poljoprivredi, vinogradarstvu i vinskom sektoru, uključujući mere vezane za podizanje zasada i investicije u preradu i proizvodnju vina.

Ministarstvo je i tokom 2025. i 2026. najavljivalo nastavak i unapređenje takvih programa. To svakako jeste važno i potrebno. Ali subvencija ne znači da je država platila vino.

Ona može da pomogne investiciji, olakša nabavku određene opreme ili deo ulaganja u vinograd, ali ne uklanja godine rada, poslovni rizik, troškove zaposlenih, energiju, održavanje, ambalažu, skladištenje i kapital koji je potreban da bi vinarija funkcionisala svakog dana.

Važno je i poređenje sa Evropom.

Vinarije u državama Evropske unije posluju unutar Zajedničke poljoprivredne politike CAP-a, u kojoj postoje posebni mehanizmi podrške vinskom sektoru, uključujući restrukturiranje, investicije, promociju i druge mere. Zbog toga poređenje srpske flaše sa francuskom, italijanskom ili španskom samo na osnovu cene na polici može biti prilično površno.

Zašto onda neko strano vino može da bude veoma jeftino?

Zato što masovna proizvodnja ima svoju logiku.

Velike površine. Veliki prinosi. Mašinska berba. Visoko automatizovan podrum. Ogromne količine ambalaže. Brzo punjenje. Kratko skladištenje. Efikasna distribucija.

Milioni boca na koje mogu da se rasporede troškovi opreme, marketinga, administracije i logistike. Kada se sve to spoji, proizvođač može da napravi vrlo pristojno vino sa veoma niskim troškom po boci.

To nije prevara. To je ekonomija obima.

Ali ista ta Francuska ili Italija imaju vina čija cena višestruko premašuje prosečnu srpsku flašu. Jer tamo postoji i potpuno druga strana vinske industrije. Male parcele, nizak prinos, ručni rad, skupa zemlja, dug period odležavanja, ograničena proizvodnja i velika potražnja.

Drugim rečima, ne postoji jedna „cena francuskog vina“, baš kao što ne postoji ni jedna „cena srpskog vina“. Od nekoliko evra do nekoliko stotina ili hiljada evra – sve može postojati unutar iste vinske zemlje.

Cena iz vinarije nije isto što i cena na polici

Ovo je još jedna stvar koju često zaboravljamo.

Cena koju vidimo u prodavnici nije novac koji dobije vinarija.

Između vinarije i krajnjeg kupca mogu postojati distribucija, transport, skladištenje, prodajni troškovi i maloprodajna marža.

Na kraju postoji i porez. U Srbiji opšta stopa PDV-a iznosi 20%. Kod ugostiteljstva razlika može biti još veća, pa se dešava da upravo restoranska cena stvori utisak da je određeno vino „preskupo“, iako cena po kojoj je ono napustilo vinariju izgleda sasvim drugačije.

Zato treba razlikovati proizvodnu cenu, cenu vinarije, veleprodajnu cenu, maloprodajnu cenu i cenu na vinskoj karti.

To nisu iste stvari.

Da li to znači da nijedno srpsko vino nije precenjeno?

Naravno da ne. Bilo bi neozbiljno tvrditi da je svaka cena opravdana samo zato što je vino domaće.

Kao i u svakoj vinskoj zemlji, postoje vina kod kojih cenu nose kvalitet i troškovi proizvodnje, ali postoje i ona kod kojih važnu ulogu imaju brend, pozicioniranje, mala dostupnost ili jednostavno tržišna odluka proizvođača.

Zato su „skupo“ i „precenjeno“ dve potpuno različite stvari.

Vino može biti skupo za nečiji budžet, a da njegova proizvodnja objektivno mnogo košta. I obrnuto, visoka cena sama po sebi nije dokaz kvaliteta. Ali nije fer ni očekivati da malo proizvedeno vino iz nekoliko hektara vinograda, ručno brano, pažljivo selektovano, odležavano godinu ili dve i punjeno u relativno maloj seriji košta isto kao industrijski proizvedeno vino u milionskom tiražu.

Ta dva proizvoda mogu stajati jedan pored drugog na polici.

Ali iza njih stoje dva potpuno različita sveta.

Pa, da li je srpsko vino skupo?

Najtačniji odgovor verovatno glasi: zavisi koje vino.

Srbija danas ima vina različitih stilova, kvaliteta, obima proizvodnje i cenovnih kategorija. Imamo velike sisteme i male porodične podrume. Vina koja izlaze na tržište relativno brzo i ona koja godinama čekaju u podrumu. Vina iz visokoprinosnih vinograda i vina sa malih, pažljivo obrađivanih parcela.

Sve ih nazvati jednostavno „skupim“ znači zanemariti sve ono što se dogodilo pre nego što smo videli cenu na etiketi. Možda, zato, sledeći put kada čujemo da je neka flaša skupa ne treba odmah da pitamo samo: „Koliko košta?“ Zanimljivije pitanje je: „Šta je sve bilo potrebno da bi ova flaša uopšte nastala?“

Jer vino nije proizvod jednog septembarskog dana kada se obere grožđe. Iza njega je godina rada u vinogradu, meseci ili godine u podrumu, veliki broj ljudi, skupa oprema, energija, ambalaža, rizik i mnogo kapitala koji čeka da se vrati.

A iza dobrog vina postoji još nešto što je teško staviti u tabelu troškova, odluka proizvođača da ne ide uvek najlakšim i najjeftinijim putem.

I upravo tu počinje razlika između cene jedne flaše i stvarne vrednosti svega što je bilo potrebno da ona nastane.

Mladja