Stara grupa šljiva važna za tradicionalno voćarstvo i rakiju

 

Trnošljiva je tradicionalni naziv koji se u domaćoj stručnoj literaturi vezuje za Prunus insititia L., staru grupu evropskih šljiva blisko srodnu domaćoj šljivi, Prunus domestica L. Njena priča je znatno složenija od priče o jasno definisanim sortama kao što su Stenlej, Čačanska rodna ili Požegača.

Najvažnije je odmah napraviti razliku: pod nazivom Trnošljiva ne krije se jedan jedinstven klon sa tačno određenom masom, bojom i vremenom sazrevanja ploda. Prunus insititia obuhvata genetički i morfološki raznovrsne stare forme, lokalne populacije i sorte koje su se vekovima širile zajedno sa čovekom. U Srbiji su istraživani različiti lokalni genotipovi povezani sa ovom grupom, među kojima se posebno navode Trnovača i Turgulja.

To je važno i za rakiju. Trnošljivi nije moguće pripisati jednu vrednost sadržaja šećera, jednu masu ploda ili jedan senzorni profil destilata i predstaviti ih kao karakteristiku čitave grupe. Kod nje se mora govoriti o konkretnim lokalnim formama i genotipovima.

Trnošljiva nije trnjina

Nazivi Trnošljiva i trnjina zvuče veoma slično, ali ne označavaju isto.

Trnošljiva se tradicionalno povezuje sa Prunus insititia L.

Trnjina, odnosno crni trn, pripada vrsti Prunus spinosa L.

Stari južnoslovenski botanički imenici jasno razlikuju ova dva naziva. Za Prunus insititia navode se nazivi poput trnošljiva, trnovača, cibara i cibora, dok su trnjina i crni trn vezani za Prunus spinosa.

Razlika nije samo u nazivu. Prunus spinosa je tipično bodljikav žbun sa vrlo sitnim, trpkim plodovima, dok su forme povezane sa Prunus insititia bliže kultivisanim šljivama i među njima postoje znatno krupniji i upotrebljiviji plodovi.

Da li je Trnošljiva sorta ili vrsta?

U svakodnevnom govoru Trnošljiva se često naziva sortom šljive.

U strožem botaničkom smislu situacija je složenija.

Kraljevska botanička bašta Kew danas prihvata Prunus insititia L. kao zasebnu vrstu. U drugoj stručnoj literaturi isti materijal može se naći kao Prunus domestica subsp. insititia ili kao deo šireg kompleksa evropskih šljiva.

Savremena genetička istraživanja pokazala su da su granice između Prunus domestica, Prunus insititia, Prunus cerasifera i Prunus spinosa složenije nego što se nekada smatralo. Ove vrste i grupe imaju veoma blisko evolutivno poreklo, a kroz istoriju su postojali hibridizacija i razmena genetičkog materijala.

Zbog toga se u novijim radovima mogu pronaći različite klasifikacije istih ili veoma sličnih lokalnih genotipova.

Prunus insititia je heksaploidna šljiva

Genetička istraživanja materijala identifikovanog kao Prunus insititia pokazuju da pripada heksaploidnim šljivama.

Broj hromozoma je 2n = 6x = 48.

Isti nivo ploidnosti karakterističan je i za evropsku domaću šljivu Prunus domestica.

Ova genetička složenost jedan je od razloga zbog kojih je poreklo evropskih šljiva teško rekonstruisati i zbog kojih između starih lokalnih populacija postoji mnogo prelaznih formi.

Poreklo Trnošljive nije potpuno razjašnjeno

Starija literatura često je Prunus insititia povezivala sa spontanim ukrštanjem džanarike, Prunus cerasifera, i crnog trna, Prunus spinosa.

Ova teorija dugo je korišćena i za objašnjavanje porekla domaće šljive.

Savremena istraživanja pokazuju da je stvarna evoluciona istorija verovatno složenija. Postoje hipoteze o interspecifičnoj hibridizaciji i poliploidizaciji, ali i modeli prema kojima su različite poliploidne forme džanarike i drugi evroazijski genotipovi učestvovali u nastanku kompleksa evropskih šljiva.

Zato nije opravdano poreklo Trnošljive svesti na jednu jednostavnu, potpuno dokazanu formulu roditeljstva.

Gde je nastala?

Ni geografsko poreklo nije potpuno nesporno.

Kew kao prirodni areal Prunus insititia navodi delove zapadne centralne i centralne Evrope, dok ga za severozapadni Balkan vodi kao introdukovanog. Drugi arheobotanički i istorijski radovi pretpostavljaju starije poreklo u zapadnoj Aziji ili području južne Rusije, odakle se širio Evropom zajedno sa ljudima i uzgojem.

Ono što je sigurnije jeste da su šljive tipa Prunus insititia veoma dugo prisutne u evropskoj kulturi i da su se kroz vekove razvile brojne lokalne forme.

Veoma stara kultivisana šljiva

Arheobotanički nalazi pokazuju prisustvo primitivnih evropskih šljiva sličnih Prunus insititia još u prahistorijskim i antičkim slojevima.

Identifikacija najstarijih koštica nije uvek pouzdana jer se morfologija preklapa sa trnjinom i drugim šljivama, ali nalazi iz rimskog i srednjovekovnog perioda potvrđuju dugo prisustvo kultivisanih formi ove grupe u Evropi.

To Trnošljivu svrstava među veoma stare elemente evropskog voćarskog genofonda.

Trnošljiva i domaća šljiva

Prunus insititia i Prunus domestica genetički su veoma bliski.

Molekularna istraživanja potvrđuju blisku povezanost ove dve grupe, a upravo ta sličnost doprinosi istorijskim problemima u njihovom razdvajanju. U tradicionalnoj pomologiji forme insititia uglavnom su opisivane kao primitivnije i sitnoplodnije u odnosu na većinu tipičnih sorti Prunus domestica.

Međutim, ne postoji jedna jasna morfološka granica koja se može primeniti na svaki pojedinačni primerak.

Trnovača i Turgunja – važni primeri iz Srbije

Jedno od najvažnijih istraživanja starih šljiva u Srbiji sprovedeno je 2007. i 2008. godine u zapadnoj Srbiji.

Proučavano je 17 autohtonih genotipova. Autori su 15 svrstali u Prunus domestica, dok su Trnovaču i Turgunju identifikovali kao Prunus insititia.

Ovaj rezultat je veoma značajan jer pokazuje da izraz Trnošljiva ne treba zamišljati kao jednu precizno definisanu sortu. Čak i unutar samo dve proučavane forme Prunus insititia razlike u krupnoći ploda bile su ogromne.

Koliko je krupan plod?

Nije moguće dati jednu prosečnu masu ploda koja bi važila za Trnošljivu kao celinu.

U pomenutom istraživanju zapadne Srbije Trnovača je imala prosečnu masu ploda od svega 6,79 g. Nasuprot njoj, Turgulja, koja je takođe klasifikovana kao Prunus insititia, imala je plod teži od 20 g.

Razlika je više nego trostruka.

To je najbolji dokaz zašto nije tačno Trnošljivu opisivati jednom brojkom poput „plod ima 18–20 g“ bez navođenja konkretnog genotipa na koji se podatak odnosi.

Oblik i boja ploda

I izgled ploda veoma je promenljiv.

Kod starih šljiva iz zapadne Srbije zabeleženi su okrugli, eliptični, izduženi i jajasti oblici. Boja pokožice u celom ispitivanom autohtonom sortimentu kretala se od ćilibarne i svetle do tamnoplave, ljubičaste i gotovo crne.

Trnovača se posebno izdvojila zelenom osnovnom bojom ploda i svetlozelenim mesom.

Ovakva raznovrsnost dodatno pokazuje da Trnošljiva nije sinonim za jednu malu crnu šljivu.

Trnošljiva može imati i svetle plodove

U grupi Prunus insititia postoje i forme svetlog ploda.

To je posebno važno jer se u popularnim opisima Trnošljiva često automatski zamišlja kao tamnoplava ili gotovo crna šljiva.

Takva boja jeste česta kod različitih damson i lokalnih formi, ali nije univerzalna osobina cele vrste.

Prunus insititia obuhvata veoma široku morfološku grupu, u kojoj se kroz evropsko voćarstvo pojavljuju tamnoplave, crne, zelenkaste i žute forme. I savremena hortikulturna literatura za damson grupu beleži plave-crne, ali i žute plodove.

Trnošljiva i Crnošljiva nisu siguran sinonim

Kod starih sorti nazivi su jedan od najvećih izvora zabune.

U pojedinim popularnim i rasadničkim izvorima Trnošljiva, Crnošljiva i Drenovka navode se kao sinonimi.

Savremeni radovi na očuvanju srpskog genofonda, međutim, vode Crnošljivu i Trnovaču kao zasebne autohtone genotipove.

Zbog toga nije pouzdano automatski izjednačavati Trnošljivu, Crnošljivu i Trnovaču.

Crnošljiva ima zaseban lokalni sortni identitet, dok je Trnovača konkretan stari genotip koji je u pojedinim istraživanjima svrstan u Prunus insititia.

Zašto su stari nazivi toliko problematični?

Stare šljive vekovima su se razmnožavale lokalno.

Isti naziv mogao je u različitim selima označavati različit genotip, dok je ista šljiva u susednim područjima mogla dobiti potpuno drugo ime.

Uz to, lokalne populacije nisu nastajale kontrolisanim oplemenjivanjem poput savremenih sorti. Rezultat je veliki broj lokalnih imena, sinonima, homonima, sejanaca, klonova i prelaznih formi.

Zato je kod Trnošljive važnije osloniti se na botanički i genetički identitet nego samo na narodno ime.

Stablo Trnošljive

Prunus insititia može rasti kao manje do srednje veliko drvo, a pojedine forme imaju i izraženiji žbunast karakter.

Kew ga klasifikuje kao drvo umerene klimatske zone. Bujnost ipak dosta zavisi od genotipa. Upravo zato su različite forme Prunus insititia korišćene i u selekciji podloga različite bujnosti, od relativno slabobujnih do srednje bujnih tipova.

Ova raznovrsnost onemogućava jednostavnu tvrdnju da je svaka Trnošljiva „bujna“ ili „slabobujna“.

Izdanci i lokalno širenje

Brojne stare forme šljive lako stvaraju korenove izdanke.

Takav način vegetativnog širenja bio je veoma važan u tradicionalnom voćarstvu jer je omogućavao da se određeni lokalni genotip održava bez kalemljenja.

U istraživanju autohtonih šljiva zapadne Srbije sva proučavana stabla rasla su na sopstvenom korenu, što pokazuje koliko je vegetativno održavanje starih populacija bilo značajno.

U takvim voćnjacima pojedinačna stabla mogu opstajati decenijama i postati deo lokalnog genofonda.

Cvetanje

Kao i kod ploda, nije moguće navesti jedan datum cvetanja za sve forme Trnošljive.

Dobro dokumentovan primer predstavlja Trnovača iz ogleda u zapadnoj Srbiji.

Tokom dve posmatrane godine ona je među 17 lokalnih sorti počinjala da cveta najranije 24. marta. Puno cvetanje zabeleženo je oko 28. marta, a završetak oko 5. aprila. Ove datume ne treba prenositi na svaku Trnošljivu.

Oni opisuju konkretan genotip na konkretnom lokalitetu i u konkretnim godinama.

Samooplodnost se ne može generalizovati

Za Trnošljivu kao celu grupu nije opravdano napisati da je samooplodna ili samobesplodna.

Genetička istraživanja Prunus insititia pokazala su prisustvo većeg broja različitih S-alela i različitih S-genotipova, što ukazuje na složen sistem reproduktivne kompatibilnosti unutar ove grupe.

Zato status oplodnje mora biti poznat za konkretan genotip ili sortu.

Podaci za jedan lokalni tip ne mogu se automatski preneti na sve Trnošljive.

Kada sazreva Trnošljiva?

Ni ovde ne postoji jedan univerzalni termin.

Različiti genotipovi Prunus insititia sazrevaju u različito vreme.

Trnovača iz pomenutog istraživanja zapadne Srbije bila je najkasnija među svih 17 proučavanih lokalnih šljiva i brana je 16. septembra. To ne znači da sve Trnošljive sazrevaju sredinom septembra. Drugi lokalni tipovi mogu sazreti znatno ranije.

Kod ove grupe naziv vrste ne može zameniti konkretan pomološki opis genotipa.

Trnovača kao ekstremno sitnoplodna forma

Trnovača je veoma zanimljiva za razumevanje starog tipa Prunus insititia.

U istraživanju je imala: 6,79 g prosečne mase ploda i svega 0,14 g prosečne mase koštice. Bila je najmanja šljiva među svim ispitivanim genotipovima.

Istovremeno je sazrevala najkasnije.

Takve osobine jasno je odvajaju od modernog komercijalnog sortimenta u kojem se često traže plodovi mase 30, 40 ili više grama.

Turgunja pokazuje drugi kraj varijabilnosti

Turgunja je u istom istraživanju takođe svrstana u Prunus insititia.

Za razliku od veoma sitne Trnovače, njena prosečna masa ploda bila je veća od 20 g. To znači da dve stare srpske forme iste botaničke grupe mogu izgledati veoma različito.

Upravo zbog ovakvih rezultata Trnošljivu treba opisivati kao heterogenu grupu, a ne kao standardizovanu sortu.

Namena ploda

Istorijski je veliki deo starih lokalnih šljiva služio prvenstveno za preradu.

U istraživanju zapadne Srbije autori navode da su plodovi svih proučavanih lokalnih genotipova mogli da se prerađuju, a posebno naglašavaju proizvodnju rakije. Među njima su se nalazile i Trnovača i Turgunja iz grupe Prunus insititia.

To daje naučnu osnovu za vezu Trnošljive i tradicionalne šljivovice.

Ne daje, međutim, osnovu za tvrdnju da svaka forma Trnošljive daje rakiju istog kvaliteta.

Trnošljiva za rakiju

Trnošljiva ima istorijski i genetički značaj za proizvodnju rakije, ali kod nje treba biti posebno oprezan sa velikim tvrdnjama.

Za grupu Prunus insititia ne postoje pouzdani jedinstveni podaci koji bi omogućili da se navede jedan sadržaj šećera, jedan alkoholni randman, jedna koncentracija aromatskih jedinjenja ili jedna senzorna ocena rakije.

Takve vrednosti mogu se navoditi samo za konkretno proučavan genotip.

Naučna istraživanja starih srpskih šljiva potvrđuju njihovu pogodnost za preradu u šljivovicu, ali ne uspostavljaju univerzalnu rang-listu prema kojoj bi „Trnošljiva“ kao celina davala bolju ili lošiju rakiju od Požegače, Crvene ranke ili Moravke.

Zašto je zanimljiva za tradicionalnu šljivovicu?

Njena vrednost pre svega leži u starom genofondu.

Savremena šljivovica se velikim delom proizvodi od nekoliko komercijalno značajnih sorti. Tradicionalno srpsko šljivarstvo bilo je mnogo raznovrsnije i obuhvatalo veliki broj sitnoplodnih lokalnih genotipova namenjenih prvenstveno preradi.

Studije lokalnih šljiva zapadne Srbije upravo naglašavaju da su stari genotipovi bili široko korišćeni za proizvodnju rakije.

Trnošljiva i njeni lokalni tipovi predstavljaju deo tog istorijskog sloja srpskog rakijaštva.

Sitniji plod nije automatski loš za rakiju

Savremeno tržište svežeg voća favorizuje krupne i vizuelno ujednačene plodove.

Kod rakije kriterijumi su drugačiji. Krupnoća sama po sebi ne određuje sadržaj šećera, intenzitet sortne arome, fermentabilnost niti senzorni kvalitet destilata. Zbog toga mala tržišna vrednost sitnoplodnih lokalnih šljiva ne znači da su one bezvredne za preradu.

Ipak, bez direktne hemijske i senzorne analize konkretnog genotipa ne treba pretpostavljati ni da sitniji plod automatski daje aromatičniju rakiju.

Sadržaj šećera nije jedinstvena osobina Trnošljive

Za razliku od dobro istraženih sorti poput Stenleja, Požegače ili Čačanske rodne, ne postoji jedna pouzdana vrednost ukupnih šećera koju je opravdano pripisati celoj grupi Trnošljive.

Razlike među genotipovima Prunus insititia veoma su velike.

Na hemijski sastav dodatno utiču zrelost, lokalitet, godina, količina roda, voda i zdravstveno stanje ploda.

Zato tvrdnje poput „Trnošljiva ima X procenata šećera“ bez navođenja konkretnog genotipa i istraživanja nisu dovoljno pouzdane.

Koštica

Odnos koštice i mesa takođe se značajno razlikuje među lokalnim formama.

Kod sitne Trnovače masa koštice u dvogodišnjem ogledu iznosila je samo 0,14 g uz plod od 6,79 g. Kod drugih genotipova ove vrednosti mogu biti potpuno drugačije.

I odvajanje koštice od mesa nije osobina koju treba generalizovati za celu grupu.

Među starim šljivama postoje i cepače i glođuše, a precizan opis zahteva identifikaciju konkretnog lokalnog tipa.

Uloga Trnošljive kao podloge

Prunus insititia ima veliki značaj i izvan proizvodnje ploda.

Različite forme i klonske selekcije ove vrste korišćene su kao podloge za druge Prunus vrste.

Savremeni pregled oplemenjivanja podloga potvrđuje da Prunus insititia može služiti kao podloga za evropsku šljivu. Iz ove genetičke grupe potiču i poznate vegetativne podloge poput pojedinih St. Julien i Pollizo selekcija.

Njihov cilj nije proizvodnja ploda same Trnošljive, već kontrola bujnosti, prilagođavanje zemljištu i kvalitetna kompatibilnost sa kalemljenom sortom.

St. Julien i Prunus insititia

St. Julien predstavlja jednu od najpoznatijih evropskih grupa podloga povezanih sa Prunus insititia.

St. Julien A koristi se za šljivu, ali i za kajsiju i druge koštičave vrste. U ogledima sa kajsijom opisana je kao tradicionalna srednje bujna podloga.

Drugi primer je GF 655/2, takođe selekcija povezana sa Prunus insititia.

Ovo pokazuje koliko je genetički materijal Trnošljive važan savremenom rasadničarstvu, čak i tamo gde njen plod nema veliki komercijalni značaj.

Da li je Trnošljiva otporna na sušu i mraz?

Kod ove tvrdnje potrebna je velika opreznost.

U domaćim praktičnim izvorima Trnošljiva se često opisuje kao otporna na mraz i relativno prilagodljiva suši.

Međutim, savremena istraživanja različitih podloga iz Prunus insititia pokazuju da reakcija na sušu značajno zavisi od genotipa. Na primer, pojedine selekcije poput Adesoto pokazuju dobru tolerantnost, dok drugi tipovi mogu zahtevati više vode.

Zato nije precizno svaku Trnošljivu opisati jednom ocenom otpornosti.

Otpornost mora biti vezana za konkretan genotip ili podlogu.

Bolesti

I kod bolesti važi isto pravilo.

Prunus insititia nije vrsta koju treba predstavljati kao univerzalno otpornu na glavne bolesti šljive.

Postoje selekcije sa različitim nivoima osetljivosti, ali genotipovi Prunus insititia mogu biti zaraženi virusom šarke šljive, Plum pox virusom. Naučna istraživanja koristila su čak i PPV-inficirana stabla Prunus insititia pri proučavanju mogućnosti prenosa virusa semenom.

Zato eventualna tolerantnost nekog lokalnog tipa ne znači da je cela grupa otporna ili imuna na šarku.

Genetička vrednost starih populacija

Savremena vrednost Trnošljive možda je još veća kao genetičkog resursa nego kao masovne komercijalne voćke.

Istraživanje autohtonih šljiva zapadne Srbije zaključilo je da stare lokalne forme predstavljaju značajan izvor germplazme za oplemenjivanje novih sorti, stvaranje podloga i proučavanje otpornosti na bolesti.

To je posebno važno u vremenu kada moderni zasadi imaju mnogo uži sortni sastav nego tradicionalni voćnjaci.

Nestankom starih stabala gubi se i genetički materijal koji možda poseduje osobine korisne budućem oplemenjivanju.

Zašto se danas retko sreće u velikim zasadima?

Savremeni proizvođač šljive traži osobine koje olakšavaju intenzivnu proizvodnju i prodaju ujednačen plod, poznat termin berbe, veliku krupnoću, stabilan prinos, dokazanu pogodnost za mehanizovanu preradu i standardizovan sadni materijal.

Heterogene lokalne populacije Trnošljive po prirodi ne zadovoljavaju uvek takve zahteve.

Zato je njena uloga tokom razvoja intenzivnog voćarstva opadala, dok su standardizovane sorte postajale dominantne.

Trnošljiva u Srbiji

Prunus insititia i lokalni genotipovi povezani sa ovom grupom imaju dugu istoriju na prostoru Srbije.

Naučna istraživanja zapadne Srbije potvrđuju postojanje starih stabala Trnovače i Turgunje, klasifikovanih kao Prunus insititia.

Istovremeno, domaća voćarska literatura ovu vrstu dugo navodi i među podlogama za šljivu i druge koštičave voćke.

To pokazuje dve paralelne uloge Trnošljive kao voćke čiji se plod koristio za preradu i kao genetičkog materijala za razmnožavanje i kalemljenje.

Trnošljiva, Trnovača i savremena taksonomija

Dodatnu složenost pokazuje činjenica da se klasifikacija pojedinih domaćih genotipova vremenom menjala.

Istraživanje iz 2010. svrstava Trnovaču u Prunus insititia.

Savremeni projekti krioprezervacije Instituta za voćarstvo u Čačku, međutim, u pojedinim radovima grupu autohtonih genotipova, uključujući Trnovaču, vode pod širim nazivom Prunus domestica.

Ovo ne znači da je jedan od radova nužno „pogrešan“.

Pokazuje koliko je klasifikacija tradicionalnih heksaploidnih šljiva složena i koliko se granica između insititia i domestica različito tretira u savremenoj literaturi.

Značaj za rakijaštvo

Stare šljive Srbije nisu bile jedinstvena grupa sa jednakim osobinama. Lokalni proizvođači koristili su ono što je dobro uspevalo na njihovom području i što je davalo dovoljno zrelog ploda za preradu.

Naučni podaci potvrđuju da su lokalne Prunus insititia forme bile deo takvog sortimenta i da su njihovi plodovi bili pogodni za preradu, posebno rakiju.

Ali za Trnošljivu kao celinu nema dovoljno podataka za pouzdanu tvrdnju o tačnom alkoholnom randmanu ili senzornoj prednosti u odnosu na najbolje rakijske sorte.

Kakvu rakiju daje Trnošljiva?

Bez navođenja konkretnog lokalnog genotipa nije moguće odgovorno opisati jedan jedinstven senzorni profil.

Različite forme mogu se znatno razlikovati u sadržaju šećera, kiselinama, veličini ploda, odnosu koštice i mesa, boji pokožice i aromatskoj zrelosti.

Zbog toga bi tvrdnja da „Trnošljiva daje intenzivno aromatičnu rakiju“ ili da „daje slabiju rakiju od Požegače“ bila previše široka bez direktnog uporednog ogleda.

Ono što jeste potvrđeno jeste istorijska i tehnološka pogodnost njenih lokalnih formi za preradu u šljivovicu.

Berba za rakiju

Kod različitih formi Trnošljive kalendarski datum ne može biti glavni kriterijum.

Plod namenjen rakiji treba da dostigne punu tehnološku zrelost. Najvažnije promene tokom završnog sazrevanja odnose se na omekšavanje mesa, povećanje šećera, promenu kiselina i razvoj sortne arome.

Trnovača iz jednog istraživanja sazrela je tek sredinom septembra, dok druge forme Prunus insititia mogu imati drugačiju fenologiju.

Zato se stanje ploda mora procenjivati prema konkretnom genotipu.

Najvažnije karakteristike Trnošljive

• Naziv: Trnošljiva
• Botanička pripadnost u tradicionalnoj domaćoj literaturi: Prunus insititia L.
• Porodica: Rosaceae
• Rod: Prunus
• Ploidnost: heksaploidna, 2n = 6x = 48
• Taksonomski status: Kew prihvata Prunus insititia kao zasebnu vrstu; deo literature ga tretira unutar šireg kompleksa Prunus domestica
• Poreklo: nije potpuno razjašnjeno
• Istorija: veoma stara evropska grupa kultivisanih šljiva
• Trnjina: nije isto; trnjina je Prunus spinosa
• Crnošljiva: ne treba je automatski smatrati sinonimom
• Trnovača: stari lokalni genotip koji je u srpskim istraživanjima klasifikovan kao Prunus insititia
• Turgulja: drugi lokalni genotip klasifikovan kao Prunus insititia
• Plod: veoma promenljive krupnoće
• Masa ploda Trnovače u jednom ogledu: 6,79 g
• Masa ploda Turgulje u istom ogledu: veća od 20 g
• Boja ploda: zavisi od genotipa; ne postoji jedna univerzalna boja
• Oblik: promenljiv
• Meso: promenljivo prema lokalnoj formi
• Cvetanje: zavisi od genotipa i lokaliteta
• Trnovača u jednom ogledu: početak cvetanja 24. marta
• Sazrevanje: nema jedinstven termin
• Trnovača u istom ogledu: 16. septembar
• Samooplodnost: ne može se generalizovati za celu grupu
• Primarna tradicionalna namena: prerada
• Rakija: lokalni genotipovi potvrđeno korišćeni i pogodni za proizvodnju šljivovice
• Alkoholni randman: nema jedinstvene pouzdane vrednosti za celu grupu
• Senzorni kvalitet rakije: nedovoljno direktno istražen da bi se dala univerzalna ocena
• Podloga: Prunus insititia je značajan izvor podloga za šljivu i druge koštičave vrste
• Poznate podloge iz ove genetičke grupe: St. Julien i pojedine Pollizo selekcije
• Otpornost na sušu i mraz: zavisi od genotipa; nije opravdano generalizovati
• Šarka šljive: Prunus insititia može biti inficiran PPV-om
• Poseban značaj: očuvanje starog genofonda i genetičke raznovrsnosti šljive

Česta pitanja o Trnošljivi

Da li je Trnošljiva isto što i trnjina?

Nije. Trnošljiva se tradicionalno vezuje za Prunus insititia, dok je trnjina ili crni trn Prunus spinosa.

Da li je Trnošljiva jedna sorta?

Ne u istom smislu kao Stenlej ili Čačanska lepotica. Naziv se koristi za botaničku grupu Prunus insititia i različite lokalne forme povezane sa njom.

Da li je Prunus insititia zasebna vrsta?

Kew ga trenutno prihvata kao zasebnu vrstu. U delu pomološke i genetičke literature može se sresti i kao podvrsta ili deo šireg kompleksa evropskih šljiva.

Da li su Trnošljiva i Crnošljiva isto?

Nije bezbedno smatrati ih sinonimima. Savremeni srpski radovi na očuvanju genofonda vode Crnošljivu i Trnovaču kao zasebne genotipove.

Da li je Trnovača isto što i Trnošljiva?

Trnovača je konkretan lokalni genotip koji je u jednom važnom srpskom istraživanju klasifikovan kao Prunus insititia. Trnošljiva je širi naziv i ne treba ih potpuno poistovećivati.

Da li Turgunja pripada Trnošljivi?

U istraživanju autohtonih šljiva zapadne Srbije Turgunja je zajedno sa Trnovačom svrstana u Prunus insititia.

Koliko je veliki plod Trnošljive?

Ne postoji jedna vrednost. U istom istraživanju Trnovača je imala prosečno 6,79 g, dok je Turgulja imala više od 20 g po plodu.

Da li je plod uvek tamnoplave boje?

Ne. U okviru Prunus insititia postoje različite boje ploda, pa tamnoplava ili crna pokožica nije univerzalna karakteristika svih formi.

Kada sazreva?

Zavisi od lokalnog genotipa. Trnovača iz jednog istraživanja u zapadnoj Srbiji sazrevala je 16. septembra, ali se taj datum ne može prenositi na sve forme Trnošljive.

Da li je samooplodna?

Za celu grupu nije moguće dati takvu tvrdnju. Reproduktivna kompatibilnost zavisi od konkretnog genotipa.

Da li je Trnošljiva dobra za rakiju?

Lokalne forme Prunus insititia u Srbiji istorijski su korišćene za preradu, a naučna istraživanja autohtonih šljiva potvrđuju pogodnost takvog materijala posebno za proizvodnju šljivovice.

Koliko šećera ima?

Ne postoji pouzdana jedinstvena vrednost za Trnošljivu kao celinu. Sadržaj šećera mora se meriti za konkretan genotip, lokalitet i stepen zrelosti.

Koliko rakije daje?

Ne postoji naučno opravdan univerzalni randman koji bi se mogao pripisati svim Trnošljivama.

Da li daje bolju rakiju od Požegače?

Nema dovoljno direktnih kontrolisanih senzorskih poređenja da bi se takva tvrdnja mogla pouzdano izneti.

Zašto je važna ako nije komercijalna sorta?

Zbog istorijskog značaja u tradicionalnom voćarstvu, potencijala za preradu, upotrebe kao genetičkog izvora za podloge i oplemenjivanje i očuvanja raznovrsnosti starih šljiva.

Da li se koristi kao podloga?

Da. Prunus insititia i njegove selekcije predstavljaju važan izvor podloga za šljivu, a pojedine selekcije koriste se i za kajsiju, breskvu i druge koštičave vrste.

Da li je otporna na mraz?

Pojedine forme i podloge imaju dobru tolerantnost prema hladnoći, ali otpornost se značajno razlikuje između genotipova i ne treba je generalizovati za celu grupu.

Da li je otporna na šarku?

Ne može se smatrati univerzalno otpornom. Prunus insititia može biti zaražen virusom šarke šljive.