TaBarka Gin Džinzowsky 0,7L

Kleka

Kleka (Juniperus communis L.) je zimzelena žbunasta ili drvenasta vrsta iz porodice čempresa (Cupressaceae). Prepoznatljiva je po oštrim igličastim listovima i tamnoplavim šišarkama bobičastog izgleda, koje se koriste kao začinska i aromatična sirovina.

Biljka i izgled: Kleka najčešće raste kao razgranat žbun, ali može razviti i formu manjeg drveta. Listovi su kruti, igličasti i zašiljeni. Ženske šišarke su mesnate, okruglaste i u zrelosti modroplave do gotovo crne boje. Za njihovo sazrevanje potrebno je više od jedne vegetacione sezone.

Miris i ukus: Zrele šišarke imaju intenzivan, smolast i balzamičan miris. Ukus je aromatičan, začinski i blago gorak. Karakteristična aroma potiče od etarskog ulja i drugih isparljivih jedinjenja prisutnih u biljnom materijalu.

Upotreba: Kleka se koristi kao začin i aromatična sirovina, a posebno mesto ima u proizvodnji jakih alkoholnih pića. U Srbiji je i zakonska definicija džina vezana za aromatizovanje alkohola bobicama vrste Juniperus communis, pri čemu aroma kleke mora da bude dominantna.

Osim u džinu, kleka se može koristiti i za aromatizovanje drugih alkoholnih pića i likera. Konačan aromatski profil zavisi od količine sirovine, načina ekstrakcije ili destilacije i drugih korišćenih biljaka.

Stanište: Kleka dobro podnosi hladnoću i može da raste na siromašnim, kamenitim i dobro dreniranim zemljištima. Česta je na otvorenim i osunčanim terenima, uključujući brdska i planinska područja.

Rasprostranjenost: Juniperus communis je široko rasprostranjen u Evropi, severnoj Aziji i Severnoj Americi. Prisutan je i u Srbiji, gde se javlja u različitim žbunastim i šumskim zajednicama, naročito u brdskim i planinskim predelima.

Ukratko: Kleka je izrazito aromatična biljna sirovina prepoznatljiva po smolastom i začinskom karakteru. Posebno je značajna u proizvodnji džina i drugih alkoholnih pića aromatizovanih klekom.

Zova

Zova (Sambucus nigra L.) je listopadni žbun ili nisko drvo prepoznatljivo po mirisnim svetlim cvetovima i tamnim plodovima. U Srbiji raste samoniklo, a njeni cvetovi i zreli plodovi tradicionalno se koriste za različite vrste prerade.

Biljka i izgled: Zova najčešće raste kao razgranat žbun ili manje drvo, mada može dostići visinu i do oko 10 metara. Listovi su naspramni i neparno perasto složeni.

Sitni beli do kremasti cvetovi snažnog mirisa skupljeni su u široke, štitolike cvasti. Plodovi su sitne, sjajne, crnoljubičaste koštunice sa tamnim sokom.

Miris i ukus: Cvet zove ima intenzivan, prepoznatljiv i slatkast miris. Zreli plodovi su kiselkasto-slatkog ukusa, a njihove osobine zavise od genotipa, stepena zrelosti i načina prerade.

Korišćenje: Sveži cvetovi najčešće se koriste za pripremu sirupa i aromatizovanih napitaka, dok se osušeni koriste za čaj.

Zreli plodovi mogu da se prerađuju u sokove, džemove, želee, sirupe, vino i druge proizvode. Domaća istraživanja potvrđuju dobar potencijal ploda zove za različite vidove prehrambene prerade.

Sirovi plodovi: Sirovi plodovi i naročito nezreli delovi biljke zahtevaju oprez. Svež sok od plodova može izazvati mučninu, povraćanje i druge probavne tegobe, zbog čega se plod uobičajeno koristi nakon odgovarajuće prerade. Zeleni delovi biljke sadrže cijanogene glikozide.

Sazrevanje: Vreme sazrevanja zavisi od položaja i nadmorske visine. U domaćem istraživanju različitih populacija zove u Srbiji plodovi su sazrevali od avgusta do početka oktobra.

Stanište i rasprostranjenost: Zova se u Srbiji sreće na rubovima šuma, zapuštenim i ruderalnim mestima i u blizini naselja. Prirodno je rasprostranjena širom Evrope i prema zapadnoj Aziji.

Ukratko: Zova je samonikla aromatična biljka čiji se mirisni cvetovi i tamni plodovi koriste za sirupe, čajeve, sokove, džemove i druge proizvode. Plod se za ishranu najčešće koristi prerađen.