Prunus salicina i grupa krupnoplodnih stonih šljiva

 

Japanska šljiva, najčešće označena naučnim imenom Prunus salicina Lindl., predstavlja jednu od dve najvažnije grupe komercijalno gajenih šljiva u svetu. Drugu veliku grupu čini evropska šljiva, Prunus domestica, kojoj pripada najveći deo tradicionalnih sorti koje se gaje u Srbiji.

Uprkos nazivu, japanska šljiva nije poreklom iz Japana. Njeno prirodno područje nalazi se prvenstveno u Kini i drugim delovima istočne Azije. U Japan je preneta veoma rano, tamo je vekovima gajena i selekcionisana, a upravo je iz Japana tokom XIX veka stigla u Sjedinjene Američke Države. Zbog toga se na Zapadu ustalio naziv Japanese plum – japanska šljiva. Kew danas kao prirodni areal vrste Prunus salicina navodi veliki deo Kine, ruski Daleki istok, Tajvan i severni Vijetnam, dok je u Japan vrsta introdukovana.

Još jedna važna stvar jeste da veliki broj sorti koje danas nazivamo japanskim šljivama nisu genetički čista Prunus salicina. Tokom više od jednog veka oplemenjivači su je ukrštali sa drugim diploidnim vrstama šljive, pa savremena komercijalna grupa obuhvata Prunus salicina i veliki broj njenih međuvrsnih hibrida.

Japanske šljive se uglavnom razlikuju od evropskih po ranijem cvetanju i sazrevanju, krupnijem i vizuelno atraktivnijem plodu, čvršćem mesu i dobroj transportabilnosti. Sa druge strane, prosečno imaju manje šećera, više kiselina i slabije izraženu aromu od evropskih šljiva, a kod velikog broja sorti koštica ostaje vezana za meso. U Srbiji se zbog toga prvenstveno posmatraju kao stone šljive za svežu potrošnju, a mnogo manje kao klasične sorte za rakiju, sušenje ili pekmez.

Da li je japanska šljiva jedna sorta?

Ne.

Naziv japanska šljiva označava botaničku vrstu i komercijalnu grupu sorti, a ne jednu određenu sortu.

Isto kao što unutar evropske šljive postoje Požegača, Stenlej, Čačanska rodna, Opal i brojne druge sorte, tako unutar japanske grupe postoje Santa Rosa, Burbank, Satsuma, Shiro, Black Amber, Angeleno, Friar, Fortune, Obilnaja, T.C. Sun, Golden Plum, Autumn Giant i mnoge druge.

Zbog složenog oplemenjivačkog porekla, pojedine od ovih sorti nose gene i drugih vrsta roda Prunus.

Zato je preciznije govoriti o sortama japanske šljive nego o sorti japanska šljiva.

Botanička pripadnost

Osnovna vrsta je Prunus salicina Lindl.

Pripada porodici Rosaceae, isto kao evropska šljiva, trešnja, višnja, breskva, kajsija, jabuka i kruška.

Prunus salicina je diploidna vrsta sa 2n = 16 hromozoma, dok je evropska šljiva Prunus domestica heksaploidna sa 2n = 48.

Ova genetička razlika jedna je od osnovnih bioloških razlika između dve velike grupe šljiva.

Poreklo japanske šljive

Savremena botanička istraživanja poreklo Prunus salicina vezuju prvenstveno za Kinu.

Prirodno rasprostranjenje ove šljive je od ruskog Dalekog istoka preko severne, centralne i jugoistočne Kine do Tajvana i severnog Vijetnama. Japan se vodi kao područje u koje je vrsta introdukovana.

Literatura o istoriji voćarstva posebno povezuje ranu kultivaciju sa područjem sliva reke Jangce u Kini.

Iz Kine je šljiva veoma rano preneta u Japan, gde je dugo gajena i selekcionisana.

Zbog toga naziv „japanska“ opisuje istoriju njenog širenja i oplemenjivanja, ali ne i izvorni centar porekla vrste.

Kako je postala „japanska“ ako potiče iz Kine?

Ključ je u putu kojim je dospela na Zapad.

Tokom druge polovine XIX veka šljive Prunus salicina počele su da stižu u Kaliforniju direktno iz Japana.

Prve značajnije introdukcije datiraju iz sedamdesetih godina XIX veka.

John Kelsey povezuje se sa ranim uvođenjem japanskog materijala u Kaliforniju, dok je kasnije čuveni oplemenjivač Luther Burbank počeo intenzivno da uvozi japanske šljive i da ih ukršta sa drugim vrstama.

Za američke i evropske proizvođače to su zato bile „šljive iz Japana“, pa je naziv ostao do danas.

Luther Burbank i moderna japanska šljiva

Ogroman uticaj na današnji sortiment imao je američki oplemenjivač Luther Burbank.

Tokom osamdesetih godina XIX veka nabavljao je sadni materijal iz Japana, selekcionisao najbolje biljke i ukrštao Prunus salicina sa drugim diploidnim vrstama.

Posebno su korišćene vrste kao što su Prunus simonii, Prunus americana, Prunus hortulana i Prunus munsoniana.

Iz tog oplemenjivačkog rada nastale su ili su dalje razvijane sorte poput Santa Rosa, Shiro, Wickson, Beauty, Eldorado, Formosa i Gaviota.

Zato je današnja „japanska šljiva“ u komercijalnom smislu mnogo šira genetička grupa od same izvorne kineske vrste.

Santa Rosa

Santa Rosa je verovatno jedna od najpoznatijih sorti japanske šljive.

Stvorio ju je Luther Burbank, a uvedena je početkom XX veka.

Poznata je po ljubičastocrvenom plodu, žućkastom do ćilibarnom mesu i izraženom ukusu.

Posebno je zanimljiva i zbog oprašivanja, jer se u velikom broju područja pokazuje kao samooplodna ili dovoljno samooplodna da istovremeno predstavlja veoma koristan oprašivač drugih sorti.

Burbank

Sorta Burbank takođe pripada istorijski važnoj grupi japanskih šljiva.

Gajena je i ispitivana u Srbiji. U trogodišnjem ogledu na Radmilovcu imala je prosečnu masu ploda oko 55,1 g i prosečan prinos oko 8,4 kg po stablu u konkretnom eksperimentalnom sistemu.

Ovi podaci nisu univerzalna vrednost sorte, već pokazuju njeno ponašanje u određenim uslovima beogradskog područja.

Black Amber

Black Amber je jedna od poznatijih modernih sorti japanske šljive kod nas.

Prepoznatljiva je po veoma tamnoj, gotovo crnoj pokožici i krupnom plodu. U ogledu Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu prosečna masa ploda iznosila je čak 88,5 g.

Istovremeno je u istom istraživanju imala vrlo slabo zametanje i nizak prosečan prinos, što pokazuje da izuzetna krupnoća sama po sebi ne znači i visoku produktivnost u našim uslovima.

Angeleno

Angeleno, odnosno u pojedinim izvorima Angeleno ili Angeleno tipovi, spada među kasnije japanske šljive.

Poznat je po tamnoj pokožici, čvrstom plodu i dobroj sposobnosti čuvanja.

Takve sorte pokazuju jednu od velikih prednosti japanske grupe, a to je mogućnost dobijanja krupnih i čvrstih plodova namenjenih tržištu svežeg voća.

Shiro

Shiro je nijansirana japanska šljiva.

Shiro je zanimljiv primer koliko japanske šljive mogu da se razlikuju po boji.

Nisu sve crvene ili tamne – postoje sorte sa žutom, zelenožutom, crvenom, ljubičastom i gotovo crnom pokožicom.

Stablo japanske šljive

Bujnost izrazito zavisi od sorte i podloge.

Ne postoji jedan tip stabla koji se može pripisati svim japanskim šljivama.

U domaćem ogledu deset sorti na Radmilovcu najmanju bujnost imala je Golden Plum, dok je najveću imao Strival. Burbank i Autumn Giant takođe su pripadali bujnijim sortama.

Zato se način sadnje, rezidbe i izbor podloge moraju prilagoditi konkretnom kultivaru.

Rodne grančice

Japanske šljive rod formiraju na kratkim rodnim grančicama i jednogodišnjem drvetu, ali postoje velike razlike između sorti.

Istraživanja Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu na sortama Angeleno, Autumn Giant, Black Amber, Burbank, Early Angeleno, Golden Plum, Morettini 355, Obilnaja, Santa Rosa, Strival i T.C. Sun pokazala su značajne razlike u broju cvetnih pupoljaka i osobinama kratkih rodnih grančica.

Zbog toga rezidba japanske šljive ne treba da bude ista za svaki kultivar.

Cvetanje

Jedna od najvažnijih osobina japanske šljive je rano cvetanje.

U poređenju sa evropskim šljivama, sorte Prunus salicina uglavnom ranije završavaju duboko zimsko mirovanje, ranije kreću u vegetaciju i ranije cvetaju.

University of California takođe navodi da japanske šljive uglavnom cvetaju i sazrevaju ranije od evropskih.

To je prednost za rano sazrevanje plodova, ali i ozbiljna slabost u područjima sa čestim poznim prolećnim mrazevima.

Prolećni mraz – glavni problem u Srbiji

Domaća istraživanja posebno naglašavaju ovaj problem.

Poljoprivredni fakultet u Beogradu navodi da japanske šljive zbog kratkog biološkog zimskog mirovanja i ranog cvetanja pokazuju veću osetljivost prema poznim prolećnim mrazevima.

To je jedan od glavnih razloga zbog kojih njihovo širenje u Srbiji nije ni približno dostiglo značaj evropske šljive.

Mrazišta, udoline i tereni na kojima se hladan vazduh zadržava nisu dobar izbor.

Za japanske šljive posebno su poželjni položaji sa dobrim oticanjem hladnog vazduha.

Otpornost prema zimskom mrazu

Japanska šljiva generalno je manje otporna prema veoma niskim zimskim temperaturama od evropske šljive.

U domaćem stručnom radu citirani su podaci prema kojima temperatura pri kojoj strada približno polovina cvetnih pupoljaka može biti oko –25 °C kod japanske, naspram približno –30 °C kod evropske šljive.

Ove brojeve ne treba posmatrati kao apsolutne granice za svaku sortu.

Otpornost zavisi od kultivara, stadijuma mirovanja, prethodnih temperatura i kondicije stabla.

Važan zaključak je da je japanska grupa u proseku pogodnija za toplija područja.

Da li je japanska šljiva samooplodna?

Kod ove grupe nema jednog odgovora za sve sorte.

Većina sorti japanske šljive je samobesplodna, ali postoje samooplodne i delimično samooplodne sorte.

Zato se japanske šljive u ozbiljnom zasadu najčešće sade sa odgovarajućim oprašivačima.

Domaći stručni radovi posebno naglašavaju da su sorte pretežno samobesplodne, dok University of Georgia takođe upozorava da većina zahteva odgovarajuće sorte za unakrsno oprašivanje.

Oprašivač mora biti kompatibilan

Nije dovoljno zasaditi bilo koje dve japanske šljive.

Da bi oprašivanje bilo uspešno, sorte moraju cvetati u približno isto vreme, biti genetički kompatibilne i proizvoditi dovoljno vitalnog polena.

Kalifornijska iskustva pokazuju da neke kombinacije sorti ne funkcionišu upravo zato što se period cvetanja ne preklapa ili polen nije dovoljno kompatibilan.

Zbog toga izbor oprašivača treba raditi za konkretnu sortu, a ne za japanske šljive kao grupu.

Pčele i rod

Zbog samobesplodnosti velikog broja sorti, aktivnost pčela ima izuzetan značaj.

Domaći istraživači navode da unošenje društava medonosnih ili solitarnih pčela tokom cvetanja može značajno povećati zametanje i prinos japanske šljive.

Problem je što sorta cveta veoma rano, kada su temperature često niske, sa kišom i vetrom. Takvo vreme ograničava let pčela upravo u trenutku kada su potrebne.

Zbog toga rod japanske šljive u našim uslovima može snažno oscilirati između godina.

Zametanje plodova u Srbiji

Ogled na Radmilovcu od 2013. do 2015. odlično pokazuje koliko se sorte razlikuju.

Prosečno inicijalno zametanje kretalo se od samo 5,6% kod Black Ambera do 44,4% kod Obilnaje, a finalno od približno 2,6% kod Golden Pluma do 23,3% kod Morettini 355.

Najslabije rezultate istraživači su zabeležili u godini sa nepovoljnijim, hladnijim vremenskim prilikama u periodu cvetanja.

To potvrđuje da klima u vreme cvetanja može biti jednako važna kao genetika same sorte.

Rodnost

Rodnost japanskih šljiva veoma zavisi od sorte i uslova oprašivanja.

Više od 10 kg po stablu u proseku imale su Obilnaja i Morettini 355, dok su Strival, Black Amber, Early Angeleno i Autumn Giant ostali ispod 5 kg.

Autori su kao jedan od glavnih razloga slabije rodnosti pojedinih sorti izdvojili upravo slabo zametanje usled samobesplodnosti i nepovoljnih prilika tokom cvetanja.

Krupnoća ploda

Ovo je jedna od najvećih prednosti japanske šljive.

Većina sorti u domaćem ogledu imala je krupan ili veoma krupan plod, uglavnom preko 50 g.

Prosečne vrednosti pojedinih sorti bile su:

• Morettini 355 – 39,5 g
• Obilnaja – 41,5 g
• Santa Rosa – 42,7 g
• Burbank – 55,1 g
• Early Angeleno – 64,8 g
• T.C. Sun – 72,9 g
• Autumn Giant – 77,6 g
• Black Amber – 88,5 g
• Golden Plum – čak 95,7 g

Ovo je ogromna razlika u odnosu na mnoge tradicionalne rakijske šljive Srbije koje često imaju plod od svega 15–30 g.

Oblik ploda

Oblik zavisi od sorte.

Može biti okrugao, ovalni, srcolik, blago spljošten i izdužen. Zato ne postoji „tipičan oblik japanske šljive“.

Santa Rosa ima uglavnom okruglaste plodove, dok pojedini Burbankovi hibridi i druge sorte mogu razvijati srcolike ili izduženije forme.

Boja pokožice

Japanska grupa ima izuzetno široku paletu boja.

Pokožica može biti zelenožuta, žuta, narandžastocrvena, svetlocrvena, tamnocrvena, ljubičasta i gotovo crna.

Black Amber je primer gotovo crne šljive, dok Shiro predstavlja potpuno drugačiji tip sa svetlo žutom pokožicom.

Zbog ovog kolorita japanske šljive često imaju veoma atraktivan izgled na tržištu.

Boja mesa

Ni meso nije jedinstvene boje.

Može biti žuto, ćilibarno, narandžasto, ružičasto i intenzivno crveno.

U savremenom oplemenjivanju posebno se cene sorte tamne pokožice i crvenog mesa, jer presečen plod ima vrlo upečatljiv izgled.

Meso ploda

Meso je kod većeg broja savremenih sorti čvrsto, sočno i pogodno za transport.

U poređenju sa velikim brojem evropskih šljiva, plod japanske šljive često bolje podnosi manipulaciju i transport. To je jedan od razloga njene ogromne važnosti u međunarodnoj trgovini svežim voćem.

Domaći stručnjaci takođe navode veću čvrstoću i bolju transportabilnost kao jednu od glavnih prednosti u odnosu na evropske šljive.

Ukus

Ukus je veoma različit među sortama.

Generalno se često sreće kombinacija slatkog mesa i nešto kiselije pokožice.

Neke sorte imaju veoma dobar desertni kvalitet, dok druge više impresioniraju krupnoćom, bojom i čvrstinom nego aromom.

U domaćim poređenjima utvrđeno je da japanske sorte u proseku imaju niži sadržaj šećera, viši sadržaj kiselina i slabije izraženu aromu od evropskih šljiva.

To je veoma važna razlika kada govorimo o rakiji.

Koštica

Kod većine japanskih šljiva koštica je prirasla uz meso ili se odvaja teže.

Domaća istraživanja navode da se kod većine sorti koštica ne odvaja od mesa. Naravno, postoje izuzeci i savremene sorte kod kojih je odvajanje bolje.

Zato se osobina cepače ili glođuše mora navoditi za svaki kultivar pojedinačno.

Ne treba je generalizovati na celu japansku grupu.

Kada sazrevaju japanske šljive?

Jedna od posebnosti grupe je veoma širok period sazrevanja.

Postoje izrazito rane sorte koje sazrevaju pre većine evropskih šljiva, sorte srednje sezone i veoma kasni kultivari.

University of California generalno navodi da japanske šljive ranije cvetaju i ranije sazrevaju od evropskih.

Savremeni oplemenjivački programi dodatno su proširili sezonu, tako da se različitim sortama može postići dug period ponude svežeg ploda.

Za stranicu „Japanska šljiva“ zato ne treba navesti jedan datum sazrevanja.

Potrebe za zimskim hlađenjem

Japanske šljive uglavnom imaju manje zahteve za zimskim hlađenjem od evropskih šljiva.

To je važna prednost u područjima sa blagim zimama.

Upravo zato predstavljaju važnu voćnu vrstu u Kaliforniji, mediteranskim područjima i drugim toplijim regionima. Sa druge strane, raniji završetak zimskog mirovanja povećava rizik da biljka prerano krene i bude pogođena prolećnim mrazom.

To je klasičan kompromis ove grupe.

Japanska šljiva u Srbiji

U Srbiji japanske šljive imaju mnogo manji značaj od evropske šljive.

Poljoprivredni fakultet u Beogradu navodi da se kod nas gotovo isključivo gaji Prunus domestica, dok je japanska šljiva zastupljena na vrlo malim površinama.

To je razumljivo. Srbija ima dugu tradiciju proizvodnje evropske šljive za rakiju, sušenje, pekmez i svežu potrošnju, dok je japanska grupa prvenstveno namenjena tržištu svežeg krupnog voća.

Ipak, više sorti japanske šljive uspešno je ispitivano u beogradskom Podunavlju i Šumadiji.

Japanske šljive na Radmilovcu

Na Oglednom dobru Radmilovac Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu ispitivane su Autumn Giant, Black Amber, Burbank, Early Angeleno, Golden Plum, Morettini 355, Obilnaja, Santa Rosa, Strival i T.C. Sun.

Stabla su bila kalemljena na sejanac džanarike – Prunus cerasifera, a osobine rasta i rodnosti proučavane su tokom 2013–2015. godine.

Rezultati su pokazali da pojedine sorte imaju interesantan potencijal za naše uslove, ali i koliko izbor oprašivača i vremenske prilike tokom cvetanja mogu ograničiti prinos.

Podloge

Japanske šljive mogu se kalemiti na više podloga za koštičavo voće.

U domaćem ogledu korišćen je sejanac džanarike – Prunus cerasifera.

U međunarodnoj proizvodnji koriste se i različite vegetativne podloge i međuvrsni hibridi, u zavisnosti od tipa zemljišta, željene bujnosti, prisustva nematoda, drenaže, klime i sistema gajenja.

Ne postoji jedna univerzalno najbolja podloga.

Zemljište

Japanske šljive najbolje rezultate postižu na plodnim, dubokim i dobro dreniranim zemljištima.

Iako pojedine podloge relativno dobro podnose vlažnija zemljišta, dugotrajna stagnacija vode nije poželjna. Odvodnjavanje je važno i zbog bolesti korena i korenovog vrata.

UC IPM posebno naglašava značaj dobrog položaja, pravilnog izbora podloge i kontrole navodnjavanja u prevenciji Phytophthora truleži korena i korenovog vrata.

Položaj

Za naše uslove posebno je važan izbor toplijeg, sunčanog i provetrenog položaja koji nije mrazište.

Zbog ranog cvetanja izbegavanje hladnih depresija ima mnogo veći značaj nego kod brojnih sorti evropske šljive. Blage padine sa dobrim oticanjem hladnog vazduha mogu biti znatno povoljnije.

Dovoljno sunca je potrebno i za stvaranje šećera, boje i kvalitetno sazrevanje krupnih plodova.

Rezidba

Rezidba se mora prilagoditi konkretnoj sorti.

Cilj je održavati dobro osvetljenu krošnju, zdravo mlado rodno drvo, ravnotežu između vegetativnog rasta i roda i dovoljnu provetrenost. Kod sorti sa veoma visokim potencijalom zametanja može biti potrebno i ozbiljno regulisanje količine plodova.

Sa druge strane, kod sorti koje u našim uslovima slabije zameću preterana rezidba dodatno bi smanjila rod.

Proređivanje

Kod rodnih sorti japanske šljive proređivanje plodova može biti veoma važno.

Prevelik broj zametnutih plodova može dovesti do sitnijeg kalibra, sporijeg sazrevanja, slabijeg ukusa i iscrpljivanja stabla.

Kalifornijska literatura upozorava da čak i preveliki broj stabala oprašivača može izazvati prekomerno zametanje, što kasnije zahteva intenzivno proređivanje.

Bakterijski rak

Japanske šljive mogu biti ugrožene bakterijskim rakom koji izaziva Pseudomonas syringae.

Bolest može prouzrokovati sušenje pupoljaka, cvetova i mladara, rak-rane na granama i lučenje smole.

Posebno se navodi da su mlada stabla od približno dve do osam godina često najugroženija, a razvoj bolesti podstiču hladni i vlažni prolećni uslovi.

Izbor podloge, dobra kondicija stabla i pravilan položaj imaju veliki značaj.

Monilija i trulež ploda

Kao i druge šljive, japanske sorte mogu biti ugrožene monilijom odnosno smeđom truleži plodova.

Rizik je posebno značajan pred sazrevanje, kada je plod pun soka i šećera. Povrede od grada, insekata ili pucanja mogu dodatno otvoriti mesto infekcije.

Za stonu šljivu je čak i malo oštećenje ozbiljan problem jer smanjuje tržišnu vrednost.

Crni rak – black knot

U područjima gde je prisutna gljiva Apiosporina odnosno Dibotryon morbosum, japanske i druge šljive mogu biti ugrožene bolešću black knot, koja stvara karakteristične crne zadebljale rak-rane na granama.

Osetljivost nije ista kod svih sorti.

Penn State među sortama sa određenim stepenom otpornosti navodi, između ostalih, Shiro i Santa Rosu, što ponovo pokazuje da zdravstvene osobine treba navoditi za svaki kultivar zasebno.

Japanska šljiva za svežu potrošnju

Ovo je najvažnija namena japanske šljive.

USDA Prunus salicina opisuje prvenstveno kao desertnu šljivu, a University of Georgia navodi da su japanske šljive uglavnom namenjene svežoj potrošnji, za razliku od evropskih koje imaju mnogo veći značaj u preradi.

Njene ključne tržišne prednosti su krupnoća, atraktivna boja, čvrstina, sočnost i dobra transportabilnost.

Upravo zato su japanske sorte veoma važne u zemljama sa razvijenom proizvodnjom stone šljive.

Japanska šljiva za džem i druge prerađevine

Japanske šljive mogu se koristiti za džemove, želee, kompote, konzervisanje, zamrzavanje i sokove.

Kisela pokožica i sočno meso mogu dati veoma zanimljive prerađevine.

Ipak, pojedine sorte sa čvrsto priraslom košticom zahtevaju više rada tokom pripreme.

Da li je japanska šljiva dobra za sušenje?

U principu nije tipična šljiva za sušenje.

Za proizvodnju tradicionalne suve šljive prednost imaju određene sorte evropske šljive koje postižu veoma visok sadržaj šećera i suve materije i mogu se uspešno sušiti cele.

To ne znači da se plod japanske šljive fizički ne može osušiti, već da grupa nije istorijski ni tehnološki standard za ovu namenu.

Japanska šljiva za rakiju

Rakija se može proizvesti i od japanske šljive, ali ovu grupu ne treba predstavljati kao tipičnu rakijsku šljivu.

U poređenju sa kvalitetnim sortama evropske šljive, domaća istraživanja japanskoj grupi prosečno pripisuju manje šećera, više kiselina, slabije izraženu aromu i češće košticu vezanu za meso.

Sve ove osobine imaju značaj u destilaciji.

Niži sadržaj fermentabilnih šećera može značiti manji potencijalni alkoholni randman, dok slabija sortna aroma može dati manje izražen karakter destilata.

To ipak ne znači da daje lošu rakiju

Kvalitet rakije se ne može procenjivati samo prema tome da li sorta pripada Prunus salicina ili Prunus domestica.

Japanska grupa je veoma heterogena. Pojedina sorta sa potpuno zrelim, zdravim i aromatičnim plodom može dati zanimljiv destilat.

Za rakiju bi trebalo birati kultivar koji postiže dobar sadržaj šećera, ima dovoljno izraženu aromu, sazreva potpuno u našem području, daje zdrave plodove i ima povoljan odnos mesa i koštice.

Dakle, za destilaciju treba ocenjivati konkretnu sortu japanske šljive, a ne celu grupu jednim zaključkom.

Berba za rakiju

Plod za destilaciju treba ostaviti do pune tehnološke zrelosti.

Kod stonog tržišta japanska šljiva se često bere dok je dovoljno čvrsta da podnese transport. To nije idealna faza za rakiju.

Za fermentaciju je poželjno čekati da šećeri dostignu visoku vrednost, kiselost postane blaža, aroma bude potpuno razvijena i meso sazri i omekša. Plod mora ostati zdrav.

Trule i plesnive šljive nisu kvalitetna sirovina za destilat.

Koštica kod proizvodnje rakije

Kod mnogih japanskih sorti koštica je čvrsto vezana za meso, što otežava odvajanje pre fermentacije.

Ako se plod usitnjava zajedno sa košticom, treba izbegavati njihovo masovno lomljenje. Velika količina zdrobljenih koštica može povećati neželjenu gorčinu i koštičave tonove u destilatu.

Pošto se odnos koštice i mesa veoma razlikuje među sortama, tehnologiju treba prilagoditi konkretnoj sirovini.

Fermentacija

Kod japanskih šljiva namenjenih rakiji posebno je korisno izmeriti sadržaj rastvorljivih suvih materija i pH, umesto pretpostaviti da će se ponašati kao Požegača, Crvena ranka ili Stenlej.

Plod se usitnjava u homogenu masu i fermentacija treba da počne što pre. Kontrola temperature i mikrobiološkog procesa važna je za očuvanje voćne arome.

Nakon završetka alkoholne fermentacije destilaciju ne treba nepotrebno odlagati.

Japanska i evropska šljiva – glavne razlike

Japanska šljiva je u proseku ranija, krupnija, čvršća, atraktivnija i više usmerena ka svežoj potrošnji.

Evropska šljiva je u proseku bogatija šećerima, aromatičnija i mnogo značajnija za rakiju, sušenje i tradicionalnu preradu.

To nisu apsolutna pravila.

Postoje veoma slatke japanske sorte i evropske sorte prvenstveno namenjene jelu.

Ali kao dve velike komercijalne grupe upravo se tako najčešće razlikuju.

Zašto japanske šljive nisu više zastupljene u Srbiji?

Najveće ograničenje predstavlja kombinacija nekoliko faktora rano cvetanje, povećan rizik od prolećnog mraza, slabija zimska otpornost, potreba za kompatibilnim oprašivačima i tradicionalna usmerenost srpskog šljivarstva na Prunus domestica.

U domaćem ogledu sorte japanske šljive u proseku su imale manje prinose od evropskih šljiva gajenih u istim uslovima.

Sa druge strane, njihova izuzetna krupnoća i atraktivan izgled mogu ih učiniti interesantnim za specijalizovanu proizvodnju svežeg voća.

Značaj japanske šljive u oplemenjivanju

Prunus salicina je jedan od najvažnijih genetičkih resursa savremenog oplemenjivanja koštičavog voća.

Pored čistih i međuvrsnih sorti japanske šljive, njena genetika učestvuje u stvaranju različitih modernih hibrida. Najpoznatiji tržišni primeri su različiti plumcot i pluot tipovi, nastali kombinovanjem genetike šljive i kajsije kroz složene programe oplemenjivanja.

Zbog svoje diploidne genetike, velikog ploda, boje mesa i pokožice, rane zrelosti i široke genetičke raznovrsnosti, Prunus salicina ostaje veoma važna roditeljska vrsta.

Najvažnije osobine japanske šljive

• Japanska šljiva nije jedna sorta
• Osnovna vrsta je Prunus salicina Lindl.
• Savremena grupa uključuje i brojne međuvrsne hibride
• Prirodno poreklo vrste je pre svega Kina i istočna Azija
• U Japan je introdukovana i vekovima selekcionisana
• Naziv japanska šljiva ustalio se jer je u SAD stigla iz Japana
• Diploidna je vrsta sa 2n = 16 hromozoma
• Evropska šljiva Prunus domestica ima 2n = 48
• Luther Burbank imao je ogromnu ulogu u stvaranju modernog sortimenta
• Poznate sorte uključuju Santa Rosa, Burbank, Shiro, Satsuma, Black Amber, Angeleno i druge
• Uglavnom ranije cveta od evropske šljive
• Uglavnom ranije sazreva
• Ima manje potrebe za zimskim hlađenjem od evropske šljive
• Osetljivija je na pozne prolećne mrazeve
• U proseku je manje otporna na veoma niske zimske temperature
• Većina sorti je samobesplodna
• Potrebni su kompatibilni oprašivači
• Pčele imaju veoma veliki značaj za rodnost
• Plod je najčešće krupan do veoma krupan
• U domaćem ogledu prosečna masa sorti kretala se približno od 39,5 do 95,7 g
• Boja pokožice može biti žuta, crvena, ljubičasta ili gotovo crna
• Meso može biti žuto, ćilibarno, narandžasto ili crveno
• Plod je uglavnom čvrst i dobro podnosi transport
• Kod većine sorti koštica se teže odvaja od mesa
• Prosečno ima manje šećera i više kiseline od evropske šljive
• Primarno je namenjena svežoj potrošnji
• Može se koristiti za džemove, želee, kompote i sokove
• Nije tipična grupa za sušenje
• Može se koristiti za rakiju, ali evropske rakijske sorte imaju veću tradicionalnu i tehnološku prednost
• U Srbiji je zastupljena mnogo manje od evropske šljive
• Više sorti uspešno je ispitivano na Radmilovcu kod Beograda

Česta pitanja o japanskoj šljivi

Da li je japanska šljiva jedna sorta?

Ne. Japanska šljiva je vrsta i grupa sorti, prvenstveno Prunus salicina i njeni hibridi sa drugim diploidnim vrstama šljive.

Da li japanska šljiva zaista potiče iz Japana?

Ne. Prunus salicina prirodno potiče prvenstveno iz Kine i istočne Azije. U Japan je preneta veoma rano, tamo selekcionisana, a zatim iz Japana stigla na Zapad.

Zašto se onda zove japanska šljiva?

Zato što su prve sorte koje su postale značajne u zapadnom voćarstvu tokom XIX veka u SAD uvožene iz Japana, pa se naziv Japanese plum ustalio u pomologiji.

Da li su sve današnje japanske šljive čista Prunus salicina?

Ne. Veliki broj modernih sorti ima složeno poreklo i nastao je ukrštanjem Prunus salicina sa drugim diploidnim vrstama šljive.

Koje su najpoznatije sorte japanske šljive?

Među poznatim sortama su Santa Rosa, Burbank, Satsuma, Shiro, Black Amber, Angeleno, Friar, Fortune, Wickson, T.C. Sun i druge.

Da li se japanska šljiva gaji u Srbiji?

Da, ali mnogo manje od evropske šljive. Poljoprivredni fakultet u Beogradu više sorti je godinama ispitivao na Radmilovcu.

Koje japanske šljive su ispitivane u Srbiji?

Na Radmilovcu su između ostalih ispitivane Autumn Giant, Black Amber, Burbank, Early Angeleno, Golden Plum, Morettini 355, Obilnaja, Santa Rosa, Strival i T.C. Sun.

Koliko su krupni plodovi?

Krupnoća veoma zavisi od sorte. U domaćem ogledu prosečna masa bila je od 39,5 g kod Morettini 355 do 95,7 g kod Golden Pluma. Black Amber imao je prosečno 88,5 g.

Da li je japanska šljiva samooplodna?

Većina sorti nije. Japanske šljive su pretežno samobesplodne i potrebno je obezbediti kompatibilnu sortu oprašivača. Postoje i samooplodni ili delimično samooplodni izuzeci.

Može li bilo koja japanska šljiva biti oprašivač druge?

Ne. Sorte moraju imati preklapanje vremena cvetanja i odgovarajuću genetičku kompatibilnost. Zato oprašivač treba birati za konkretan kultivar.

Da li su pčele važne?

Veoma. Uvođenje medonosnih ili solitarnih pčela u zasad tokom cvetanja može značajno povećati zametanje i prinos japanske šljive.

Zašto japanska šljiva predstavlja rizik u Srbiji?

Glavni problem je rano cvetanje, zbog čega cvetovi mogu biti izloženi kasnim prolećnim mrazevima. U proseku je i nešto osetljivija na veoma niske zimske temperature od evropske šljive.

Da li japanska šljiva sazreva rano?

Mnoge sorte sazrevaju rano, ali postoji veoma širok sortiment od izrazito ranih do kasnih sorti. Kao grupa uglavnom sazreva ranije od evropske šljive.

Kakvog je ukusa japanska šljiva?

Zavisi od sorte. Plod je često sočan, sa slatkim mesom i kiselijom pokožicom. U proseku domaća istraživanja pokazuju manje šećera, više kiseline i nešto slabiju aromu u odnosu na evropsku šljivu.

Da li se koštica lako odvaja?

Kod velikog broja sorti ne. Koštica japanske šljive često ostaje vezana za meso, mada postoje i kultivari kod kojih se odvaja lakše.

Da li je dobra za svežu potrošnju?

Da. To je osnovna namena japanske šljive. Krupan, atraktivan i čvrst plod upravo je selekcionisan prvenstveno za tržište svežeg voća.

Da li je dobra za pekmez i džem?

Može se koristiti za džemove, želee, kompote, sokove i druge prerađevine, iako prerada nije njena glavna komercijalna namena.

Da li je japanska šljiva dobra za sušenje?

Generalno nije tipična grupa za proizvodnju suve šljive. Za tu namenu prednost imaju odgovarajuće sorte evropske šljive sa više šećera i suve materije.

Da li se od japanske šljive može praviti rakija?

Da. Rakija se može proizvesti, ali kvalitet i alkoholni randman veoma zavise od konkretne sorte. Japanske šljive kao grupa prosečno imaju manje šećera i slabiju aromu od klasičnih evropskih rakijskih sorti.

Da li je japanska šljiva bolja za rakiju od Crvene ranke ili Požegače?

To nije njena glavna prednost. Crvena ranka, Požegača i druge tradicionalne evropske šljive imaju mnogo dužu istoriju i bolje dokumentovanu vrednost za šljivovicu. Japanska šljiva je prvenstveno krupna stona šljiva.

Da li pojedina japanska sorta ipak može dati dobru rakiju?

Da. Ako konkretna sorta ima dovoljno šećera, dobru aromu i potpuno sazri, od zdravog ploda može nastati kvalitetan i zanimljiv destilat. Zato za rakiju treba procenjivati sortu pojedinačno, a ne samo pripadnost japanskoj grupi.

Koja je osnovna razlika između japanske i evropske šljive?

Japanske šljive su uglavnom ranije, krupnije, čvršće i više namenjene svežoj potrošnji, dok evropske u proseku sadrže više šećera i imaju veći značaj za rakiju, sušenje i tradicionalnu preradu.

Zašto je japanska šljiva važna ako se kod nas malo gaji?

Zbog izuzetne krupnoće, atraktivnosti ploda, rane zrelosti i ogromnog značaja u svetskom oplemenjivanju šljive. Predstavlja vrlo zanimljiv dodatak sortimentu tamo gde klimatski uslovi omogućavaju pouzdano cvetanje i zametanje.