Juni 93 Gin Red & Black Currant 0,7L

Crna Ribizla

Crna ribizla latinski Ribes nigrum je listopadni grm, poznat po tamnim, aromatičnim bobicama bogatim vitaminima i antioksidansima. Cenjena je i u ishrani i u fitoterapiji zbog svojih brojnih korisnih svojstava.

Biljka i izgled: Raste kao žbun visine 1–2 metra. Ima trodelne, nazubljene listove intenzivnog mirisa, naročito kada se protrljaju. Cvetovi su sitni, zelenkasto-žuti do crvenkasti, a plodovi su male, sjajne, crne bobice s karakterističnim mirisom i jakim ukusom.

Miris i ukus: Bobice imaju jak, specifičan, blago opor i zemljast miris. Ukus im je kiselkast, osvežavajuć, intenzivan, sa voćnom dubinom. Listovi takođe imaju izražen aromatičan miris i koriste se za čajeve.

Upotreba: Plodovi se koriste sveži ili za izradu sokova, džemova, sirupa, vina, likera i čajeva. Sušeni listovi koriste se za biljne čajeve sa blagim diuretičnim i protivupalnim dejstvom. Često se koristi i kao dodatak u voćnim mešavinama.

Lekovita svojstva: Crna ribizla je izuzetno bogata vitaminom C, antocijaninima, flavonoidima i gama-linolenskom kiselinom. Deluje antioksidativno, protivupalno, jača imunitet, povoljno utiče na zdravlje krvnih sudova, smanjuje simptome alergija i pomaže kod reumatskih tegoba.

Uslovi gajenja: Uspeva u umerenoj klimi, na vlažnim i humusnim zemljištima. Zahteva sunčane ili polusenovite pozicije i redovno zalivanje. Otporna je na hladnoću i može se uspešno gajiti u baštama i manjim zasadima.

Rasprostranjenost: Poreklom iz severne Evrope i Azije, danas se gaji širom Evrope, Rusije i delova Severne Amerike. U Srbiji je prisutna u voćnjacima i kao samonikla biljka.

Ukratko: Crna ribizla je nutritivno bogato bobičasto voće sa snažnim antioksidativnim dejstvom. Koristi se u ishrani i tradicionalnoj medicini za jačanje imuniteta, zaštitu krvnih sudova i ublažavanje zapaljenskih procesa.

Crvena Ribizla

Crvena ribizla latinski Ribes rubrum je listopadni grm, poznat po svetlocrvenim, kiselkastim bobicama koje se često koriste u ishrani i preradi zbog osvežavajućeg ukusa i hranljivih sastojaka.

Biljka i izgled: Raste kao žbun visine 1–1,5 metara. Listovi su petodelni, nazubljeni, svetlozeleni i imaju blago aromatičan miris. Cvetovi su mali, beličasti do svetloružičasti i skupljeni u grozdove. Plodovi su sjajne, svetlocrvene bobice sa glatkom kožicom i sočnom, kiselkastom pulpom.

Miris i ukus: Bobice imaju osvežavajuć, kiselkast ukus sa blagom slatkoćom i prijatan voćni miris. Njihova aroma je manje intenzivna nego kod crne ribizle.

Upotreba: Koristi se sveža, za pravljenje sokova, džemova, želea, kolača, kao i dodatak salatama i jelima. Takođe je popularna u proizvodnji vina i likera. Bobice se mogu sušiti i koristiti u čajevima i mešavinama.

Lekovita svojstva: Bogata je vitaminom C, antioksidansima i organskim kiselinama. Deluje osvežavajuće, pomaže varenju, poboljšava imunitet i ima blago diuretičko dejstvo. Koristi se i u narodnoj medicini za ublažavanje prehlade i upalnih procesa.

Uslovi gajenja: Najbolje uspeva u umerenim klimama, na vlažnim, plodnim i dobro dreniranim zemljištima. Zahteva sunčane ili polusenovite položaje i redovno zalivanje. Osetljiva je na jake mrazeve.

Rasprostranjenost: Poreklo ima u Evropi i delovima zapadne Azije. Danas se gaji u mnogim zemljama sveta, uključujući i Srbiju, gde je popularna u voćnjacima i baštama.

Ukratko: Crvena ribizla je kiselkasto-slatko bobičasto voće sa osvežavajućim ukusom i brojnim hranljivim svojstvima. Koristi se u kulinarstvu i narodnoj medicini, naročito za jačanje imuniteta i pomoć varenju.

Kleka

Kleka, latinski (Juniperus communis) je zimzeleni žbun ili nisko drvo iz porodice čempresa, poznata po svojim plavkasto-crnim bobicama koje se koriste u medicini, kulinarstvu i proizvodnji alkoholnih pića. Ima dugu tradiciju upotrebe u narodnoj medicini i simbolično mesto u kulturi mnogih naroda.

Biljka i izgled: Kleka raste najčešće kao žbun do 1,5 m visine, a retko kao stablo do 10 m. Ima igličaste, oštre listove i uspravne ili polegle grane. Plodovi su zapravo mesnate bobice/šišarke, koje sazrevaju dve do tri godine i menjaju boju od zelene do tamnoplave ili crne.

Miris i ukus: Plodovi imaju karakterističan, jak smolast, balzamičan miris i aromatičan, pomalo gorak i začinski ukus. Miris je intenzivan zbog visokog sadržaja etarskih ulja.

Upotreba: Zreli plodovi se koriste kao začin, u proizvodnji džina ili gin-a, rakija i likera, kao i za čajeve i biljne preparate. Eterično ulje kleke koristi se u aromaterapiji i kozmetici.

Lekovita svojstva: Deluje kao diuretik, antiseptik, dižestiv i blagi antiseptik za urinarni trakt. Tradicionalno se koristi za čišćenje organizma, kod problema sa varenjem, upala mokraćnih puteva i reumatskih tegoba. Eterično ulje se koristi i spolja, kod bolova u mišićima i zglobovima.

Uslovi gajenja: Otporna je biljka, uspeva na siromašnim, kamenitim i suvoparnim terenima. Voli sunčane pozicije i dobru drenažu. Rasprostranjena je u planinskim i brdskim predelima.

Rasprostranjenost: Široko rasprostranjena u Evropi, Aziji i Severnoj Americi. U Srbiji je itekako prisutna u planinskim i subplaninskim područjima, naročito na suvljim, krečnjačkim terenima, sa naglašeno kvalitetnim bobicama.

Ukratko: Kleka je aromatična, lekovita i simbolična biljka koja se koristi u ishrani, narodnoj medicini i industriji alkoholnih pića. Njeni plodovi su cenjeni zbog intenzivne arome i brojnih korisnih svojstava.