Od „daj mi chardonnay“ do „imaš li nešto naše?“

Postojalo je vreme kada je razgovor o vinu u Srbiji vrlo često počinjao imenom neke poznate internacionalne sorte.

chardonnay, cabernet sauvignon, merlot, sauvignon blanc. To su bila imena koja su ulivala sigurnost. Poznata, razumljiva i dovoljno velika da kupac otprilike zna šta očekuje čak i kada nikada ranije nije video konkretnu etiketu.

A onda je počelo nešto zanimljivo.

U razgovor su se vratila neka druga imena.

Prokupac. Grašac. Tamjanika. Smederevka. Pojavile su se i morava, probus, neoplanta, panonia i druge sorte koje su nastajale ili ponovo dobijale prostor upravo ovde.

I pitanje je polako počelo da se menja. Više nije uvek samo: „Imate li chardonnay?“

Sve češće se čuje nešto mnogo zanimljivije: „Imate li nešto naše?“

To možda deluje kao mala promena u jednoj rečenici. Zapravo govori mnogo o tome koliko se promenio odnos prema vinima iz Srbije.

Domaće više nije dovoljno objašnjenje

Godinama smo domaće vino često posmatrali kao jednu veliku kategoriju.

Domaće je bilo domaće. Danas to više nije dovoljno.

Vino sa Fruške gore nije isto što i vino iz Župe. Šumadija ima svoj karakter, Negotinska Krajina svoj, kao što se razlikuju vinogradi Subotice, Tri Morave, Mlavskog, Niškog ili drugih vinogradarskih područja Srbije.

Još manje ima smisla sva srpska vina stavljati pod jedan zajednički ukus.

Upravo je to jedna od najvažnijih promena koja se dogodila domaćoj vinskoj sceni. Počeli smo ozbiljnije da pričamo o tome odakle vino dolazi, od koje sorte nastaje i šta određeni vinograd može da mu donese.

Srbija danas ima više od 18.000 hektara vinograda, prema podacima Ministarstva poljoprivrede iz 2026. godine.

Iza termina „srpsko vino“, dakle, nalazi se mnogo različitih vinograda, sorti, mikroklima, ljudi i pristupa proizvodnji.

Možda je upravo vreme da ga tako i posmatramo.

Chardonnay nam nije ništa kriv

Bilo bi pogrešno ovu priču pretvoriti u sukob domaćih i internacionalnih sorti.

Chardonnay nije problem. Cabernet Sauvignon nije problem. Merlot nije problem. Naprotiv.

Velike internacionalne sorte imaju svoje mesto u srpskim vinogradima i neke od njih ovde daju izuzetno zanimljive rezultate. Promena je u nečem drugom.

Pre nekoliko decenija bilo je sasvim logično da vinarija koja želi da pokaže ozbiljnost zasadi sortu koju poznaje ceo svet. Internacionalno ime na etiketi bilo je neka vrsta zajedničkog jezika između proizvođača i tržišta.

Danas, međutim, srpsko vinarstvo sve manje mora da dokazuje da ume da napravi chardonnay ili cabernet sauvignon.

Mnogo zanimljivije pitanje postaje: Šta možemo da napravimo od onoga što je naše?

Prokupac je možda najbolji primer promene

Ako postoji sorta koja dobro pokazuje kako se menjao odnos prema domaćem vinskom identitetu, onda je to prokupac.

Stara sorta koja je dugo bila daleko od pažnje koju danas dobija ponovo je postala jedno od prepoznatljivih imena srpskog vinogradarstva. Turistička organizacija Srbije prokupac danas predstavlja upravo kao jednu od najznačajnijih domaćih sorti i deo savremenog povratka interesovanja za autohtono grožđe.

Ali najvažnija stvar nije to što se Prokupac vratio. Važnije je što je počeo da se pojavljuje u različitim stilovima i iz različitih vinograda. Time sorta prestaje da bude samo istorijska zanimljivost.

Postaje način da se govori o mestu. O Župi. O Toplici. O Tri Morave. O različitim vinogradima, zemljištima, ekspozicijama i pristupima vinara.

Tek tada, sada domaća sorta zaista dobija smisao.

A onda je ponovo došao Grašac

Slična priča može da se ispriča i o grašcu.

Sorta koju je veliki broj ljudi decenijama poznavao pod drugim imenima danas ponovo sve jasnije dobija sopstveni identitet u Srbiji. I to je važna promena. Jer ime sorte nije samo naziv na etiketi.

Iza imena dolaze istorija, poreklo, vinogradarska tradicija i mogućnost da neka zemlja počne jasnije da priča sopstvenu vinsku priču. Kada kažemo grašac, razgovor više nije samo o karakteristikama jedne bele sorte.

Razgovaramo i o Fruškoj gori, dugoj istoriji njenog gajenja i mestu koje ta sorta može imati u savremenom srpskom vinogradarstvu.

Nisu sve „naše sorte“ stare sorte

Ovde postoji još jedna zanimljiva stvar.

Kada govorimo o srpskim sortama grožđa, često automatski pomislimo na stare ili autohtone sorte. Ali srpska vinska priča nije samo čuvanje prošlosti. Ona podrazumeva i stvaranje nečeg novog.

Morava, probus, neoplanta i druge sorte nastale oplemenjivanjem pokazuju da domaći identitet ne mora da znači samo povratak onome što je postojalo pre nekoliko vekova. Može da znači i razvoj sorti prilagođenih našim uslovima, uz savremeni naučni i vinogradarski rad.

To je možda jedan od najmanje ispričanih delova priče o srpskom vinu.

Vinogradarstvo nije muzej.

Ako želimo da postoji za pedeset ili sto godina, mora istovremeno da čuva ono što vredi iz prošlosti i da stvara ono što će tek postati tradicija.

Mala vinarija nije isto što i malo vino

Još jedna velika promena dogodila se gotovo neprimetno.

Nekada je ozbiljnost proizvođača često bila vezivana za veličinu. Veliki podrum. Veliki kapacitet. Velika proizvodnja.

Danas je slika mnogo složenija.

Mali proizvođač može da obrađuje relativno malu površinu vinograda, proizvodi ograničen broj boca i ipak ima vrlo jasan stil i ozbiljan pristup vinogradu. Upravo takvi proizvođači često mogu da eksperimentišu sa starim sortama, manjim parcelama ili načinima proizvodnje koji bi u velikom industrijskom sistemu bili znatno teži.

To ne znači da je malo automatski bolje. Kao što ni veliko nije automatski bolje. Ali znači da veličina više nije dovoljna da objasni kvalitet ili značaj neke vinarije.

I to je zdrava promena.

Počeli smo da učimo geografiju kroz vino

Možda je jedan od najlepših rezultata razvoja domaće vinske scene to što su ljudi ponovo počeli da obraćaju pažnju na mesta.

Fruška gora više nije samo planina. Župa nije samo geografska oblast. Oplenac nije samo istorijsko mesto. Negotin, Srem, Šumadija, Subotica, Tri Morave i mnoga druga vinogradarska područja postepeno dobijaju dodatno značenje kroz vinograde koji se tamo nalaze.

To je važnije nego što izgleda.

Velike vinske zemlje nisu izgradile svoj identitet samo na sortama. Izgradile su ga na vezivanju sorte za mesto. Burgundija nije samo pinot noir i chardonnay. Toskana nije samo sangiovese. Rioja nije samo tempranillo.

Kada ime mesta počne da nosi značenje samo po sebi, vinska kultura ulazi u potpuno novu fazu. Srbija je na tom putu.

Nije cilj da svi tražimo samo domaće sorte

Postoji opasnost da se u želji da istaknemo domaće ode u drugu krajnost.

Ne treba svako vino proizvedeno od domaće sorte unapred smatrati važnijim ili boljim. Sorta je početak priče, ne njen završetak. Prokupac može biti odličan i prosečan. Chardonnay može biti odličan i prosečan.

Isto važi za grašac, cabernet sauvignon, tamjaniku ili merlot.

Pravi napredak domaće scene neće se dogoditi kada budemo kupovali neku etiketu samo zato što na njoj piše ime domaće sorte. Dogodiće se kada budemo znali šta je ta sorta, gde raste, kakvu istoriju ima i zbog čega je zanimljiva.

Drugim rečima, kada radoznalost zameni potrebu za dokazivanjem.

Srbija više ne mora da imitira vinske zemlje

Dugo smo na vino gledali prema velikim vinskim zemljama.

Šta radi Francuska? Šta radi Italija? Šta radi Španija? I to je bilo korisno. Od velikih vinskih kultura ima mnogo toga da se nauči. Ali najveća lekcija koju možemo da naučimo od njih jeste upravo to da nijedna velika vinska zemlja nije postala velika pokušavajući da bude neko drugi.

Francuzi nisu izgradili Burgundiju kopirajući Toskanu. Italijani nisu izgradili Pijemont pokušavajući da budu Bordeaux. Svaka ozbiljna vinska regija u nekom trenutku počinje da razume ono što ima.

Svoje zemljište. Svoju klimu. Svoje sorte. Svoju istoriju. I svoje ljude. Tu se možda nalazi i sledeća faza razvoja srpskog vinogradarstva.

Ne u pokušaju da dokažemo da možemo da napravimo vino koje podseća na neko poznato vino iz drugog dela sveta. Nego u otkrivanju kako izgleda vino koje može da nastane samo ovde.

Najzanimljivije pitanje tek dolazi

Zato pitanje „imate li nešto naše?“ nije važno zato što su domaće sorte moderne.

Moda prolazi. Važno je zato što pokazuje radoznalost. A radoznalost je početak ozbiljne vinske kulture. Možda ćemo za deset ili dvadeset godina sasvim drugačije govoriti o nekim sortama koje danas tek upoznajemo. Možda će pojedini vinogradi koje danas zna mali broj ljudi postati prepoznatljiva mesta. Možda ćemo preciznije znati gde Prokupac pokazuje jedan, a gde potpuno drugačiji karakter. Možda će grašac biti jedna od sorti uz koje će se međunarodnoj publici objašnjavati Fruška gora. Možda će neke nove srpske sorte tek pronaći svoje pravo mesto.

Ne znamo. I upravo zato je ovaj trenutak zanimljiv. 

Srpska vinska scena još uvek nije završena priča. Ona se upravo piše.

U OURS-u upravo na tome radimo godinama. Ne samo da domaća vina budu dostupna na jednom mestu, već da se upoznaju sorte, ljudi, vinogradi i priče koje stoje iza njih.

Od samog početka nam je ideja bila da damo prostor i velikim imenima i malim proizvođačima. Da damo prostor poznatim sortama, ali i onima za koje mnogi tek treba da čuju. Mi verujemo da se domaća vinska scena ne gradi samo prodajom boca. Gradi se znanjem, radoznalošću i davanjem šanse onome što nastaje ovde.

Ako želimo da srpsko vino dobije mesto koje zaslužuje, prvo moramo sami da ga upoznamo.

Ne treba da biramo domaće samo zato što je domaće

Možda je najveća greška koju možemo da napravimo da ovu priču završimo porukom da nešto zaslužuje pažnju samo zato što je proizvedeno u Srbiji.

To bi bilo previše jednostavno. Poreklo nije garancija kvaliteta. Ali jeste razlog za radoznalost.

Zato domaće sorte ne treba upoznavati iz obaveze ili pomodarstva. Treba ih upoznavati zato što bez njih nikada nećemo do kraja razumeti šta srpsko vinogradarstvo može da bude.

Chardonnay ćemo pronaći širom sveta. Cabernet Sauvignon takođe. Ali priču o prokupcu, grašcu, moravi, probusu, neoplanti, smederevki i mnogim drugim sortama niko neće ispričati umesto nas.

I možda se upravo tu krije najveća promena. Nekada smo želeli da pokažemo da i mi možemo da napravimo ono što pravi svet.

Danas polako otkrivamo da je mnogo zanimljivije pokazati svetu ono što imamo samo mi.

Mlađa