Pod vođstvom Milana Spasića vinarija je zvanično osnovana 1999. godine. Naravno, postoji i vrlo duga porodična tradicija u ovom poslu. Najstariji zapisi o bavljenju grožđem Spasićevih je dokument u Zavičajnom muzeju iz 1856. godine. To je ugovor o deobi imovine između oca i strica Milanovog čukundede. Obojica su bili pismeni ljudi, otac pisar u srezu, a u ugovoru piše: „… ona bačva u ćošku ‘riznika’ (gde se misli na rizling italijanski, tačnije na graševinu), toliko i toliko akova, pa onda bačve…“
A tamjanika je sorta koju su u životu održali upravo Spasići:
“Najveći broj tamjanika u Župi i širom Srbije su iz vinograda mog dede površine 20 ari, jednog od retkih koji nije uništen posle Drugog svetskog rata. Jeste bilo te neke tamjanike, ali sporadično po vinogradima, 10-15 čokota. Međutim, jedini u celini od iste sorte bio je ovaj. A taj je bio star, niko ne pamti koliko. Rođen sam 1973. godine i već tada su tvrdili da mu je preko 100 godina, što znači da datira pre filoksere. Na žalost, 80-ih je iskrčen i nov posađen materijalom iz njega, odakle se sve vreme uzimaju vioke, pa zato možemo reći kako je tamjanika odatle krenula da se širi.” – kaže Milan.
Osim vinograda i vina, Spasići su se upustili u još jedan poduhvat. Izgradnjom osam soba i četiri apartmana sa nekih 35 ležajeva u okviru vinarije konačno je i bar delom rešen problem bogatog vinskog kraja da gosti nakon uživanja u vinima ne moraju odmah u druga mesta na konak. A decenijama, gotovo da nikakvog adekvatnog smeštaja u Župi nije bilo….