Zemaljska rajska bašta

Horeka sektor se već dve godine nalazi ispod održive površine, roneći uz pomoć boce kiseonika. Boca je pri kraju i veliko je pitanje kako će se taj noseći segment suštine čoveka kao društvenog bića boriti za vazduh. Iste te dve nepune godine, na nivou države funkcioniše krizni štab, telo sastavljeno od lekara i(li) političara i po njihovim preporukama se donose mere za suzbijanje pandemije. Zaludni hrčak u svom fitnes koturu zna da protoka virusa ne bi bilo kada bi svako živeo u svom mehuru i kada nikakvih kontakata u fizičkom smislu ne bi bilo. Valja razmišljati kako da se što normalnije živi u ovakvim okolnostima. „Slušajte struku“, je dobronamerni imperativ vrha države.

U redu je slušati struku, ali se postavlja pitanje, zašto se ta „struka“ ponaša kao histerični komesarijat za represiju nad kafanama. Ko kome pljuje u uši, od koliko sati, koliko decibela, do kad je radno vreme kafana... I zašto baš kafane, a ne šoping molovi, utakmice, politički skupovi, prodavnice? Doduše, povremeno rebnu i ostale, ali se pre svega bave kafanama, kafeterijama i restoranima. Nije li to sudar dve struke? Da li je neko u kriznom štabu ugostitelj? Tanka vam priča, rođaci... Ako insistirate na svojoj struci, poslušajte vi prvi i neku drugu struku.

Povod za ovaj tekst je jedna od hiljadu identičnih rasprava o proizvodnji vina. Ljubitelj vina komentariše, a proizvođač mu odgovara već refleksno: „Napravi ti, pa flaširaj, pa tek onda možemo da pričamo.“ Koliko je to ispravan stav? U suštini, nekog smisla ima. Niko ne može znati koliko je truda, rada, vremena, posvećenosti, ljubavi i svega ostalog, jedan vinar uzidao u tu staklenu bocu sa važnim sadržajem. Taj deo nije sporan. Ono što jeste sporno, a gde se poput štaba koji je krizni, izlazi iz profesionalizma je već etiketa. Koliko si ti vinaru napravio etiketa, pa da možeš komentarisati čak i predlog koji ti je donet, sa najboljom mogućom namerom, za tvoj proizvod? Šta ćemo sad?

Onog trenutka kada se na vino zalepi etiketa, a posebno zadnja, svaki proizvod, pa i vino, može biti predmet rasprave vaskolikog populusa. Inače, kada bi svi govorili samo ono o čemu znaju dosta i za šta su se školovali, retki bi govorili na jednu, najviše dve teme, a za gro naroda jezik bi bio izbačen iz upotrebe. Stoga nećemo tako da se igramo. Valja navići svoju glavicu luka od tri čena (id, ego i superego) unutar lobanje, na kritike, pa i lupetanja, bulažnjenja, nedobronamerne savete. Svako ko zna šta radi i šta je uradio neće biti izbačen iz ležišta bilo kakvim komentarom. Dobrim ili lošim, svejedno... Nedobronamerne ćete prepoznati po dve karakteristične uzrečice: „Znam“ i „ne razumeš ti to...“

Pored ove binarne podele na dobronamerne i nedobronamerne, savete možemo deliti i na: Korisne, beskorisne i štetne, pa da na taj način dodatno sve razobličimo, ali malo je ovde prostora za tu rabotu. Složićemo se da dobronameran i koristan, kada su u paketu, pružaju najviše, kao kombinacija osećaja i svrhe. Elem, pre neki dan smo Mladen i ja svratili do sela Ranilovići, u vinariju Eden, upravo po tu kombinaciju osećaja i svrhe. Pitaš, kažu, obradiš pa prihvatiš, pitaju, kažeš, obrade pa prihvate... Na sve to, osećaš se kao kod kuće, iako si sve vreme svestan da se nešto lepo, sa jasno usmerenim vekotorom napretka kreira nekoliko metara ispod tebe. Vinarija koja nigde ne jurca i čija ekipa bi možda podsvesno želela da je sve to za nijansu sporije. Progres im jede mir i nema sumnje da će Eden ostati rajski vrt, samo sve više na spolja, a manje za samu ekipu koja je vodi.

Dakle, dok struka i „struka“ komanduju ko, gde, kada i koliko može da se kreće, a posebno obitava, sevap je izmestiti se iz urbanih džungli i provesti dan na mestu koje poštuje prirodu, pogotovo ako od nje živi. Naravno, u pitanju su vinarije. Naša najtoplija preporuka je Eden, ali nećete pogrešiti u bilo koju da odete. Dobro, postoje dve koje su baš užasne, ali nećemo o tome. Mala je verovatnoća da ih potrefite.

Napisao: Nenad Andrić