Deset godina Vino & Fino

Poenta kod svih oblika nagrada je da se laureatima čestita, a onima koji nagrade nisu dobili objasni kako je sve to ipak subjektivno. Bratska redakcija najžilavijeg i  iz godine u godinu sve referentnijeg magazina Vino & Fino, proslavila je deset godina postojanja, dodelivši tradicionalna godišnja i neka decenijska priznanja. Sve čestitke dobitnicima, a najveća čestitka baš redakciji na čelu sa Igorom Lukovićem. Decenijsku nagradu su komotno (najozbiljnije to mislim – prim. N. A.), mogli da dodele i sami sebi. Gorak je to hleb, pa se sam opstanak, a pogotovo permanentan rast kvaliteta u domenu pisane reči, može smatrati istinskim podvigom.

Bilo kakva nagrađivanja uvek za sobom vuku šlep kontroverzi. I tako, na svakom kraju godine, kada se pojave rang liste časopisa (i portala) Vino & Fino, ima puno nezadovoljnih. Čak i neki koji se na listama nađu, nisu zadovoljni rednim položajem. Da se razumemo: Časopis Vino & Fino nije inerplanetarna komisija sastavljena od bogom danih autoriteta, koji laboratorijski analiziraju sve što postoji po flašama. Radi se o redakciji koja prirodno ima sklonosti ka određenim proizvođačima, kao i određenim etiketama. U pokušaju hendlovanja (nutritivna teza o vuku i ovcama) naravno da dolazi do nekih previda, ali je fakt da su godišnje nagrade časopisa subjektivan presek u kome se ipak ograđuje od kvaliteta kao osnovnog parametra.

Dobitnici su ujedno i oni koji se reklamiraju u časopisu? Neki da, ali nije li to i logično? Vino & Fino nema hiljade hektara pod šećernom trskom na Kubi, farmu pandi u Kini, ni sedam zamaka u Bavarskoj za rentiranje... Časopis bez prodaje reklamnog prostora ne može ni da opstane. Zašto bi reklama bila za diskvalifikaciju? To su budalaštine. U vinskom biznisu se uglavnom smatra da pare dolaze iz nekih drugih budžaka, a ovo... Ovo će da se isplati jedared. Ima i toga, pa je jako važno pronaći i fokusirati se na one koji žive od vina, kao osnovnog i jedinog posla. Zato je važno i shvatiti da neki samo od pisanja kao rada i žive. Pravila važe za sve ili ne važe!

Časopis zaista integritetom stoji iza svake liste koju objavi krajem godine. Na tim listama su, nekima od nas to malo i smeta, uvek pri vrhu brendovi već nagrađivani na svetskim takmičenjima. Iluzorno je očekivati da se na listama nađu neka iznenađenja, iako se u našoj zemlji svake godine (Bogu hvala) pojavljuje veliki broj vinskih noviteta. Sve je teže to držati po glavama i sveščicama, pa nije za zameriti. Neka vina su jednostavno u fokusu i samim tim bliža ocenjivačima. Uostalom, to je jedan od razloga što sam se samoinicijativno uklonio iz te komisije. To ne znači da ne poštujem komisiju i časopis, naprotiv (imam dosta radova za ovih deset godina unutra), no princip izostanka neizvesnosti ma koliko jasan i opravdan, nije mi blizak. Pleonazmatično nagrađivanje nagrađenih ima smisla, mada je po mom mišljenju bolje širiti krug i izlaziti iz postojećeg.

No, svako ko želi da napravi nešto slično, može slobodno da pokuša. Tek kada se suoči sa ovom, prekompleksnom rabotom, shvatiće da je ovo što Vino & Fino radi, ipak za pohvalu. Marketinški, potez „Lukovićeve družine“ je sjajan, pošto se o „velikim ukrasnim pleksiglasima“ naširoko raspravlja još dugo nakon dodela. Impresivan ovogodišnji potez je dodeljivanje titule vinarija decenije institucijama: Kovačević, Aleksndrović i Radovanović. Bez ove trojice pregalaca, verovatno bi mi još dugo terali cisternama širu u Nemačku i proizvodili industrijski kiseliš. Ne radi se tu samo o kvalitetu vina, već o kvalitetu pristupa.

Simbolički gledano, Aleksandrovića, Radovanovića i Kovačevića, možete videti na jednom od najvećih albuma ikada „The Dark Side of the Moon“. Tri temena prizme (nikada nisam razumeo što piramidu zovu prizma – prim. aut.) i svaka nova vinarija koja dolazi kao snop fotona. Kakav god bio taj snop, prolazi kroz prizmu i dolazi do difrakcije. Svako novi se ogleda kroz radove trojice doajena i u toj prizmi dolazi do odgovora na mnoga pitanja, kao i rešenja za zadatke koji se na startu postavljaju. Moguće da nisam u pravu, ali poput dragih kolega iz Vino & Fino, imam pravo na subjektivnost. Samo da smo svi Živi & Zdravi!

P.S: Ne mogu da pišem o samom svečanom događaju sa dodeljivanjem nagrada, pošto nemam kovid pasoš, pa sam morao da ispunim obećanje dato obezbeđenju, da do 20h napuštam objekat. Svoju žutu traku sa izvezenim RIEDEL dekanterom sam ostavio kod kuće.

Napisao: Nenad Andrić