Brate, Ruža!?

Kad smo bili klinci, sve je bilo važno, a naročito ono nevažno. Recimo, ako već mora nešto da se vuklja kući od babe i dede, onda je od suštinske važnosti bilo da kesa u kojoj se nosi šerpa (sarma, kolači, pihtije, pohovano...) bude firmirana i lepa. Inače je blam. Sve što je malo odskakalo od mode, bio je blam. U skladu sa tim, sećam se druga iz detinjstva koji se dopao jednoj devojci. Devojka je bila izuzetno zgodna i kad ga je već htela, spoj je bio sasvim logičan. Pitao sam ga da li se smuvao, na šta je on potpuno odlučno rekao: „Ne pada mi na pamet!“ „Pa zašto, ludače?“ „Brate, zove se Ruža!“ „Dobro, i...“ „Zamisli blam da me zove na telefon i da mi keva kaže: Zove te Ruža... Pakao!“

Sa moje tačke gledišta, Ruža je predivno ime, mada čisto sumnjam da je ikada bilo moderno. U ovom izdegenerisanom kapitalizmu koji više vuče na neofeudalizam, imena brendova su, hteli to da priznamo ili ne, izuzetno važna. Važan je i vizuelni identitet ali sve kreće od imena. Kad smo kod nazivanja vinarija i destilerija, odnosno onoga čime se prioritetno bavimo, one slobode koje imaju fizička lica, prilično su u ovom svetu ograničene. Dete možete krstiti kako god želite ali za vinariju ili destileriju, postoje prilično tvrdi propisi. Ti propisi u nekim slučajevima imaju smisla a u nekim i ne baš. Da bi se izbegli problemi, vlasnici proizvodnje suptilnih alkoholnih napitaka se mahom hvataju za prezimena, pa nam spiskovi vinarija konkretno, liče na telefonski imenik.

Neka prezimena se javljaju i više puta, pa mudri car Solomon tu nudi široku paletu opcija: vinarija, mala vinarija, vinski podrum, porodični podrum, vinogradi i vinarija, itd... Samo nalepiš prezime. Zakonski je regulisana zabrana da se vinarijama dodeljuju neke geografske i slične odrednice, zato što ime sela, recimo, ne može pripadati samo jednoj vinariji iz tog sela. To što je selo kroz istoriju imalo više naziva nego što trenutno ima operativnih gazdinstava, nema veze. Propisi su propisi.

Kada je već „zakucana“ priča sa nazivima firmi, ostaje malo slobode za pojedinačne nazive proizvoda. Ovde ćemo samo da se pobavimo vinima. Imena u rakijaškom esnafu su posebna priča, koja zahteva zaseban prostor i to u više nastavaka. Kako se daju imena vinima? Postoje vinske sorte koje su iz raznih razloga (najpre loša iskustva sa „imenjacima“ iz industrijske vinske faze), gotovo obavezno sakrivene imenima koja ne ukazuju na tu sortu. Tu prednjači rizling, a odmah iza „gazi“ frankovka, pa donekle smederevka, etc... Svaki proizvođač koji te sorte neguje, trebalo bi da promisli o „prekrštavanju“ radi snažnije penetracije na tržištu.

Pored lošeg nasleđa, postoji još jedan aspekt koji inicijalno gura u sklanjanje imena sorte iz naslova. Naime, to je težak izgovor. Naručiti „Muscat a Petit Grain“ u restoranu, naročito nakon raskošnog aperitivnog uvoda, gotovo da je podvig za našeg čoveka. Što se teže izgovara, ređe se naručuje. A opet, postoje sorte koje su jako popularne (trenutno je pomama za autohtonim sortama) i koje ni pod razno ne bi trebalo kriti iza nekog imena. Traže se danas tamjanika, prokupac, crna tamjanika, bagrina... Uostalom i kad nazovete nekako svoj prokupac, opet ga traže kao prokupac te i te vinarije. Što se onda mučiti?

Posebna imena su važna za kombinacije više sorti, odnosno kupaže. Prilikom ulaska u vinoteku, kupac koji nešto traži, nikada ne traži neku kupažu, nego zna konkretno brend koji želi. Mnogo je veća verovatnoća da mu se nešto šire ponudi ako izričito traži sortu: šardone, merlo, kaberne sovinjon... Tu stupa na scenu veština prodavca i proces potencijalne inicijacije kupca u fana određenog vina, pa i vinarije. „Imate li vešto ukomponovan pino griđo sa još nekim sortama?“, je vrlo malo verovatno da ćete ikad čuti, ako ste prodavac. Pre će tražiti „Credo Beli“ ili belo „Doja“ vino, konkretno.

Inače, dobra je praksa kod srednjih i većih vinarija (u kontekstu broja etiketa) razdvajanje proizvodnih linija u kvalitativnom i cenovnom smislu. Nazivi edicija su takođe potencijalno dobra tržišna priča. U okviru tih edicija se onda lakše odlučuje zadržavanje vlastitih imena kao imena sorti. Tada se koristi i veliko slovo na početku, pošto sorta postaje ime vina, a imena sorti se pišu malim. Primer: Vino Merlot od sorte merlo.

Tako da, imena jesu važna. Da privuku, da odrede, da naprave i otklon ako treba. Negde valja ostaviti ime sorte kao naziv vina, a negde je mudrije to malo zamaskirati. Najbolje je držati se određenog principa u koji se naknadno uklapaju sve nove etikete. To je vraški teško ali ima i tu svetlih primera. Inače, ne znam dalju Ružinu sudbinu ali se toplo nadam da se neko baš usrećio pored nje, pošto su svi uslovi postojali. Čak je i ime lepo, ma šta moj drug smatrao...

Napisao: Nenad Andrić