Trifun

Pre svega, pridružujem se manje više čestitkama, a prevashodno najlepšim željama za ovogodišnji berićet, kako u vinogradima, tako i po podrumima. Lepo je videti po društvenim mrežama kako se Trifun sve jače pozicionira na top listi omiljenih svetaca. Nikola, Jovan i Đorđe su neprikosnoveni ali rapidni skok popularnosti Trifuna preti da ugrozi ostale. Vreme će pokazati...

Što se tiče same proslave, odnosno pratećih versko obrednih rituala, mora se priznati da su sve maštovitiji, smisleniji i reflektuju posvećenost koja prevazilazi puko obeležavanje. Slave nisu baš bile omiljene za pola veka socijalizma, naprotiv, ali nema sumnje da je suština nakon godina i godina „stendbaj“ statusa ipak očuvana. Mada... Deluje mi da je baš Sveti Trifun bio u fazi tv ekrana pred gašenje zbog neaktivnosti. Onaj odozgo (tu mislim na Boga, uvek) je ipak ispritiskao daljinski i evo Trifuna opet.

Ovogodišnji svakako spada u najtoplije, što je prijatno iznenađenje. Nekoliko godina sam išao u ovo doba u Vinariju Galot (Banatski Karlovac) oblačivši tom prigodom više veša nego čedna slovačka kućna pomoćnica. Dešavalo se i da harmonikaš svira na plejbek, pošto valjda samo u Banatu znaju da se toliko ukrute prsti ako je sveštenik nadahnut na promaji. Suze se u vinogradu realno kotrljaju, pošto su zaleđene. Banatska zima ima hobi da bije tamo gde ste najtanji.

Po prvi put sam ove godine pozvan u vinariju Despotika na slavu, a familija se ne odbija. Bog nas je pogledao, pošto je vreme bilo više nego prijatno, a legendarna prasetina u ovoj vinariji ima aftertejst koji će me verovatno opsedati do kalendarskog proleća. Pošto je ove godine bilo toliko toplo, očekujem da će se sledeće, ritualno obrezivanje obavljati brenerom. Neki to zovu kosmička ravnoteža...

Poseta vinariji, bilo kojim povodom, odlična je prilika da se uradi detaljna analiza svega što je u procesu proizvodnje, onoga što odležava, onoga što je već na tržištu, kao i arhive. Mogao sam komotno da napišem – svega, ali mi je ovako delovalo simpatičnije. Ovoga puta to nije bilo tako. Ovlaš se prošetalo kroz asortiman, snažno spregnut sa sadržajima koji krase kašike i viljuške, a bogami i prste. U Despotici uvek na poseban način shvatite koliko je zgodna ideja imati dve ruke. Jedna za čašu, druga za prasetinu & resto.

Nije tajna koliko volim Zanos Vinarije Ivanović. O tome već dugo maltretiram vaskoliki populus ljubitelja vina i pisanja o vinima. Zašto ga i ovog puta pominjem? Neke simbolike su produkt ozbiljnog napinjanja a neke se same nameću. U Despotici smo za Svetog Trifuna stavili poseban akcenat na sve izotope meni najdražeg voća (U pitanju nije grožđe, nego baš – morava!). Aktuelne, arhivirane, iz posebnih sudova, različitih boja i na kraju – slatka! Jedini način da spreče moj dolazak na berbu i štetu koju tom prilikom pričinim (Pojedem više morave nego pet eskadrila čvoraka na psihoaktivnim supstancama – prim. aut.) je da mi pokažu šta je sve moguće od morave napraviti. Sve, sve ali slatka... U redu, pobedili su. Neću više da žderem sa čokota i neka ide sve u proizvodnju.

Htedoh reći, da sam u predivnoj, toploj, domaćinskoj atmosferi proslave vinarskog sveca pronašao još jedno vino koje ulazi u posebna. Vesa, Darko, Olja, Miloš, Novica, Miki i svi ostali su učinili da se tog dana osetim posebno privilegovano. I svaki odlazak u Vlaški Do je vrlo poseban. Sve je na prvi pogled isto, a opet, uvek se nečim dobrim i novim, čovek iznenadi. Osećate se kao kod svoje kuće, ali nekako prijatno drugačije. Teško je to opisati. To valja doživeti. Dakle, ako vas pozovu i ne odete, onda vam je za to potreban ozbiljan medicinski razlog. Pa i potvrda od psihologa... Hvala im još jednom na izuzetnom gostoprimstvu i neka Sveti Trifun nastavi sa potporom mojim domaćinima, kao i celokupnom esnafu.

Napisao: Nenad Andrić