Bildovanje

Pre nekih tridesetak godina je u našem kraju (novobeogradski blokovi) postojala pomama za teretanama. I priča mi u to doba jedan od najdražih komšija anegdotu, upravo iz teretane. Naime, ulazi prekaljeni bilder u svlačionicu, spušta torbu i obraća se ostalima: „Znate li šta je moj ŽIVOTNI SAN?“ Svi ga gledaju upitno, a neki i mašu odrično glavama. Životni san može biti zaista svašta... „San mi je da legnem, stavim stotrijes’ kila na šipku i svi misle da ću da radim benč, a ja radim tricepse pa makar mi laktovi poiskakali!“ Ne znam zašto sam zapamtio ovu vrednu anegdotu, koje se i sami akteri verovatno ne sećaju. A možda i znam...

Gledam pre neki dan ulicu i poprilična je gužva u biciklističkom smislu, sa posebnim akcentom na uniformisane likove koji nose gabaritne paralelopipede na leđima. Dostava! Normalno, u glavi već razvijam priču o Raši Bilderu koji preko dostave naručuje tegove na gajbu, pa ih nakon treninga ista ta služba odnosi. Neki dostavljači počinju da besne pošto nisu planirali da nose i vraćaju pola tone, sve i da lift radi... Onda to u glavi razvijam u štrajk, pa revolucija ugroženih guzica koje se ne mrdaju od kuće čekajući da im stigne porudžbina, pa osnivanje službe koja će i da hrani klijente („Zašto da baratam viljuškom i kašikom, kad već postoji služba?!“) i tako... Na kraju, pocrkaše sve službe i svako ide po svoje potrpštine. Malo se gunđalo ali stvari uvek čučnu. Raša Bilder, grobar dostave, je uostalom sve to i pokrenuo zato što ga je otkačila riba čiji je teča vlasnik druge dostavne firme po snazi. Ma, serija!

Kada bi svi nosili svoje? Sa pijace u Zemunu, neretko teglim prehrambene količine koje prevazilaze potrebe dvoje ljudi. Aproksimativno, to je moja teretana. Inače, u tom istom Zemunu, jedan čovek već godinama drži tezgu bez greške. Ima tu vina, rakije, meda, raznih čajeva, bemligačegasvene, a tek prošle godine provalih sok od paradajza, verovatno najbolji u Kosmosu. Taj čovek je Saša Gajić, ozbiljan multipraktik i do neshvatljivosti vredan čovek. Legenda kaže da je samo zbog njega u japanskom jeziku formirana rečenica: „Što ne odmoriš malo, ludi čoveče?“ Ludi Čovek, po vokaciji vinar iz Gornjeg Zleginja (Mali Podrum Gajić), koji svojski radi nekoliko poslova, već dvadeset godina organizuje za širok krug prijatelja proslavu završetka berbe. Dopadalo vam se ili ne, to je najstarija vinska manifestacija u Beogradu. Ne znam što mi je pao na pamet? Valjda zbog tegljenja paradajza, a pričao sam o bilderima. O Gajićevim vinima (daj Bože i rakijama) ćemo drugom prilikom, čim ga ulistamo u OURS.

Ah, da... Naleteo sam na Saleta na BeoWine-u, JEDINOM vinskom sajmu u Srbiji. Realno, to više nije vinski sajam, iz nekoliko razloga. Broj izlagača se smanjuje, a i oni koji dolaze, mahom dolaze kolektivno, parkirani i naređani, poput kladionice na hipodromu. Sajam je (po milioniti put pišem – prim. aut.) mesto na kome iznajmljujete i kreirate prostor. Taj prostor je očigledno besmisleno skup i BeoWine, poput nekih okoštalih manifestacija sa tradicijom, potpuno imunim na korisne savete i preporuke, odlazi u istoriju. Pet šest vinarija ima pismene štandove, a ostali, subvencionisani (Vojvodina, Kosovo, Hercegovina, Župa čiji vinari ipak plaćaju štand), oterani na šaltere, bez mogućnosti da na događaju, unutar svog prostora obavljaju poslovne razgovore. Razlozi ove potpune erozije jedinog sajma vina su potencijalno raznoliki ali kanal je sada već predubok i trebalo bi ovo dizati od nule, potpuno novo. Ovako, kombinacijom silovanja i bildovanja, samo se šminka pokojnik. Čak ni prorežimski savez, povremeno sklon suptilnom preuzimanju manifestacija, nije na BeoWine stavio šapu, a tu je još i najlogičnije da se umulja. Očigledno kapiraju da bi im poiskakali laktovi.

Uz vinariju Jevremović iz Leposavića, sa fantastičnim vinima, najveću pažnju je izazvao Rubin, promocijom dva vina koja su nakon tretmana u baricima, pretočena u nabildovanu garderobu legendarne petice (Vinjak 5) na još pola godine. Vrlo interesantni Sauvignon Blanc i Cabernet Sauvignon, za odabranu publiku. Rubin već duže vreme nema problem sa kvalitetom vina ali se kilavi sa vizualom. Nove etikete su, da se nežno izrazim, bogato oslonjene na Guns N’ Roses iz jedne od faza benda. Ruže, koske, font... Asocijacija na burbon (pored Guns-a, imamo i Four Roses) je nešto što bi trebalo da iznese marketing tim Rubina. Neka im je sa srećom.

Očajan zbog činjenice da Sale nema više paradajza, da Raša Bilder ne postoji i da sam nakon Kačketovog Lipara (ime vina) ponovo tu istu sortu našao kod Jevremovića, u roze agregatnom stanju, ostaje mi da zaključim ovo pisanije. Neke stvari se isplati bildovati, neke ne... Kao što se neka čudna, ocvala bića sklona kapljici, koja opsedaju štandove vinarija sa ojedenim plastičnim čašama, bez ustručavanja teraju električnim goničem za ajkule (Samo za rukovodstvo Plantaža: Nije Joca kriv, ja sam oterao babu, ako bude slala mail!), tako se i sa nekim događajima koji nemaju više smisla, valja pozdraviti. I laktove sačuvati, normalno.

Napisao: Nenad Andrić