Samoubistvo iz zasede

Kada kažemo etno-restoran ili restoran nacionalne kuhinje, šta očekujete da u njemu probate?

Nekako logično biva da su to specijaliteti svojstveni tom kraju, podneblju, državi u kojoj se nalazimo. Nije li očekivano da, ako odemo u Italiju, pijemo italijanska vina uz pastu ili picu? U Grčkoj, pak, pored ouza-a i girosa, možemo jesti stifado i piti recinu. U Mađarskoj uz gulaš čorbu u vekni hleba popiti tokajac. I tako na putu oko sveta, u koliko god stane dana, svaka zemlja nudi ono što je za nju specifično, posebno i tipično njeno.

Zasigurno je da svaki turista i avanturista na svojim putovanjima želi da proba nešto karakteristično za regiju koju je posetio. Međutim, za srpske etno-restorane i restorane nacionalne kuhinje, izgleda da ova logika ne važi. Postavlja se pitanje zašto u Srbiji uz kajmak i pršutu možete popiti Johnnie Walker, a uz vruće praseće pečenje francuski merlo?

U čemu je logika srpskih ugostitelja? Pukom nerazmišljanju, poslovanju bez koncepta, nedovoljnom cenjenju vlastitih potencijala ili nečem petom? Da li je moguće da ni sami ne znamo šta sve imamo da ponudimo? Informisanja radi, u Srbiji danas zvanično ima preko 600 registrovanih destilerija i 430 vinarija. Zašto srpske rakije, likeri i vina nisu zaslužili da budu jedin(stven)a ponuda srpskih restorana nacionalne kuhinje i onih koji se reklamiraju kao etno-restorani?

Sva pitanja ostavljaju gorak ukus u ustima kao posle pelinkovca posluženog bez limuna i leda. Spremni smo da čujemo odgovore...

Napisala: Sandra Zlatanović