Vitez iz Gornjih Zleginja

Mali podrum Gajić je jedna od vinarija koje jako mnogo polažu na tradiciju. Oslanjanje na tradiciju se vidi i po izboru grožđa od koga se pravi vino, vidi se po načinu na koji se u podrumu pravi vino, ali vidi se i na samoj etiketi vina. Etikete vinoljupcima, koji umeju da ih čitaju, uvek jako puno govore: o sorti grožđa, o starosti i načinu odležavanja, geografskom poreklu, procentu alkohola... Etiketa Crvenog viteza nam pored svega toga ispriča i priču-dve više.

Na veoma lepo osmišljenoj etiketi Crvenog viteza vidimo siluetu čokota. Čokota starog 107 godina, kog je pradeda Saše Gajića posadio u nesrećna vremena Velikog rata, u za nas sudbonosnoj 1915.-oj godini. Raskrčio je stari, oboleli vinograd, i započeo novu vinsku istoriju svoje porodice zasadivši čokote prokupca, naše stare autohtone sorte od koje se pravi Crveni vitez.

U donjem delu etikete je silueta čoveka koji vozi kola sa dva upregnuta konja. I ova silueta priča porodičnu priču, samo nakon Drugog svetskog rata. Sašin deda gaji grožđe, od njega pravi vino, a onda to vino vozi u Vojvodinu, gde ga u vreme gladi, uobičajene za vremena nakon velikih ratova, menja za kukuruz koji dovozi nazad da bi njime prehranio svoju porodicu.

Silueta konjske zaprege se nalazi i u samom logu Malog podruma Gajić, što dovoljno govori o zahvalnosti potomaka prema čoveku koji je u teškim vremenima svojim trudom prehranio porodicu. Istu ovu siluetu vidimo i na rozeu koji je dobio naziv Svitanje. I tu čitamo vrlo jasnu simboliku, u svitanje se glava porodice vraćala sa spasonosnim tovarom na kolima, pa porodicu ne bi ogrejalo samo sunce jutra koje sviće, već i toplina od pomisli da gladi biti neće.

U Malom podrumu Gajić su se držali tradicije i pri samom odabiru sorti grožđa: prokupac i tamnjanika, i to stara ćilibarka, te sorte su posađene na starinski Župski način sadnje. Na kraju, i vrenje se radi na stari Župski način, pri kome i prokupac i tamnjanika dugo odležavaju na kljuku u velikim drvenim bačvama od 4 hiljade litara.

Pored vina, u Malom podrumu Gajić se pravi i rakija od grožđa, ali i od šljive. Posebno je zanimljiv tretman koji dobija šljiva. Ona prvo odležava u bagremovom drvetu, nakon toga u dudovom, da bi za kraj upotpunila svoju aromatsku kompoziciju u hrastovom drvetu. Sve to joj daje veoma specifičan miris i ukus, koji ostaje enigma i najvećim poznavaocima naših rakija. Vredna pažnje je i Drenovača, lozova rakija „začinjena“ drenom.

Piše: Ljuban Očigrija