Dragić Kibic 0.75

Njegovom staklenom oku ništa nikada promaklo nije. Gledao je kako šorom prolaze svadbe i veselja, tuge i ratovi, bele zime i kaljave jeseni, gladne godine i bogate žetve što ugnu kola velikodušnošću, tek rođeni i oni koji leđima oslonjeni na zid starost na suncu greju. Pred njim su se kotile komšijske svađe i nicale prve ljubavi. Volelo se, mrzelo, bojalo, smejalo, mučilo i radovalo, sumnjalo, strepelo. Sve je gledao i pamtio, bez obzira da li je bio dupli, gazdaški ili mali i žmirkav, sirotinjski. Svejedno mu je bilo da li ga kao trepavice krase čipkane firange ili obična, isprana krpa. Nije mario ni za to da li ga nosi cigleni ili zid od naboja. Bilo mu je važno samo da je okrenut ka putu, onom koji kroz sela i gradove prolazi kao žila kucavica, otkucavajući svojim pulsom život, istrajan i uporan kao što je bio i njegov pogled – kibic.